Xxx Fresh McCann Advertorial xxX

	(Sve što ste želeli da znate o Srđanu Šaperu ali niste smeli da pitate) I n t e r v j u : S l a v i š a L e k i ć F o t o g r a f i j e : N e b o j š a B a b i ć i l i č n a a r h i v a Srbija traži malo istinske ljubavi U razgovoru za “Džuboks ”(februara 1982.) govoreći o ploči “Odbrana i poslednji dani”, rekli ste: “Mene je tu zanimao pre svega odnos prema autoritetu, to me, autoritet oca, uvek više zanimao od pitanja sistema”. Jeste li bili poslušno dete? U mikrosvetu mislim da jesam, u smislu da sam bio dobro vaspitan i spreman da poslušam starije, u makrosvetu nisam, čini mi se da sam uvek imao dovoljno hrabrosti da idem protiv struje. Otac Vam je bio profesor tehnologije i doktor nauka, ali je bio poznatiji kao sportski funkcioner koji je izmislio neka od ključnih pravila košarkaške igre koja se i danas primenjuju. Koliko ste Vi poštovali njegova roditeljska pravila, koliko je on uticao na Vas? Moj otac je uvek verovao u snagu sistema, tima, zajedničkog promišljanja i donošenja odluka. Uprkos tome bio je čovek velikog autoriteta, koji je često odluke na kraju donosio sam. Recimo da sam ja više sklon da zajedničku odluku vidim kao bolju, čini mi se da su zajedničke odluke realnije i nose manje mogućnosti da se pogreši. Otac je uticao na mene i tako što mi je ostavio prezime koje je značilo stručnost, zalaganje i principijelnost, to me prilično obavezuje. Najzad, zanimljivo je da ni on kao ni ja nije bio zadovoljan samo jednim poslom, do kraja života ostao je razapet izmedju karijere na fakultetu i amaterskog posla u košarci koji mu je, kako je stario, sve više dolazio u prvi plan.

	Je li Vas terao da trenirate košarku? Da, mada ne sa velikim uspehom. Trenirao sam u košarkaškoj školi našeg poznatog sudije Boce Beloševića, ali sam bio prilično neuspešan, realno to je bilo vreme pre pojave kontaktnih sočiva, dečaci koji su nosili naočere nisu imali šansu. Jeste li se okušali u nekom drugom sportu? Bio sam odličan atletičar, pobedjivao sam u svim školskim takmičenjima na kratkim stazama. Bio sam brz ali ne i mnogo spretan za igre sa loptom, igrao sam i tenis na Kalemegdanu, stoni tenis, a, pošto se u to vreme govorilo SPORT i ŠAH, igrao sam i šah. Tu sam bio porodično jak, tatin rodjeni brat od strica Trandafil Šaperas originalno grčko ime moje porodice) bio je najpoznatiji grčki šahista i jedan od vodećih svetskih problemista. Napisao je more knjiga na tu temu. Igrao sam i sa njim u Atini. Koliko god fore da mi je davao uvek je pobedjivao na kraju. Kažu da ste puno čitali poeziju. Kad ste otkrili knjige? Rano sam naučio da čitam, i oduvek sam mnogo čitao, za mene stvarno može da se kaže da mi je knjiga oduvek bila najbolji prijatelj. Ne mogu da zamislim život bez knjiga, kao što ne mogu ni da zamislim čoveka koji nije radoznao i znatiželjan. Internet naravno daje obilje u dostupnosti podataka ili ideja, kakvo nikada ranije nije postojalo, ali vas uskraćuje za nešto što vam daje samo knjižara ili nečija lepa biblioteka, mogućnost da nabasate slučajno na knjigu koja će vam promeniti život. A takvih knjiga uvek u životu ima dovoljno. Baš kad zatreba! A što se poezije tiče, ona se više ne piše i ne čita na isti način kao ranije, pesme postaju šifra za raspoznavanje ljudi posebne vrste. Poezija nažalost više nije kruna svih umetnosti kako je to bilo od nastanka civilizacije, jer ni umetnost više ne postoji u onom smislu u kome je postajala pre kraja XX veka. Ja sam uvek duboko verovao u onu Rilkeovu ideju iz Devinskih elegija da smo mi, ljudi, tu, na ovom svetu, da imenujemo stvari. Da čitav svet na kraju preobrazimo u svojim nevidljivim srcima. Ma ko da smo mi u svari. Hteli ste da upišete istoriju ali ste posle gimnazije upisali medicinu. Šta Vas je privuklo a šta, relativno brzo odvuklo od medicine? Hteo sam da studiram istoriju, ali mi se u tadašnjem titoističkom društvu učinilo da će to podrazumevati ideološke utupke na koje nisam bio spreman. Moja majka je inače profesor istorije i od malih nogu bio sam okružen istorijskim knjigama, oduvek me je fasciniralo ono što je bilo i ono što je moglo da bude, ono što znamo i što samo naslućujemo. Celu srednju školu sam proveo na Beogradskoj tvrdjavi, znao sam svaki bedem, kapiju, podgradje, i zanimala me je arheologija. A medicinu sam upisao sa željom da postanem psihijatar, privukla mi je dubinska psihologija Karla Gustava Junga, on mi je u tim godinama bio apsloutni uzor. Želeo sam da budem alhemičar, naravno u duhovnom smislu. Posle tri godine medicine upisao sam i završio filmsku režiju, shvativši da medicina traži potpunog čoveka, ne možete da postanete lekar pa da budete nešto drugo. Mislio sam, ako budem radio sve ostalo a budem lekar samo malo, neću biti srećan jer moja ambicija neće biti zadovoljena, a opet, ako budem samo lekar opet neću biti srećan jer moja znatiželja neće biti zadovoljena. I tako sam, uz malu pomoć Idola, novog talasa itd. preplivao na drugu obalu. Imali ste jasno definisanu karijeru s namerom da posle diplomiranja ostanete na fakultetu... Jesu li Vaši roditelji bili razočarani? Imao sam, verujem, šanse da ostanem na fakultetu posle studija, jer mi je i otac bio univerzitetski profesor, a Beograd je tada bio mali grad. Ne verujem da su bili razočarani, ali da su bili zabrinuti – jesu. Ali oni su mi oboje uvek davali prilično slobode da budem ono što želim.

	Je li bilo moderno da se deca poznatih ljudi odmetnu u rokere, bundžije, narkomane…? Poznati, nepoznati, niko to nije pitao u to vreme. Svi smo bili nepoznati. Kultura nepoznatosti bila je na ceni. Time neću da kažem samo to da je postojala veća jednakost u imovinskom smislu ( a postojala je) ili manja zavisnost od potrošnje ( i to je bilo tačno), nego i da je medija bilo samo nekoliko. Poznatih je bilo malo. A u mom okruženju bilo nas je zaista iz svih socijalnih sredina, to nije bila tema uopšte. Beograd je bio veoma jednostavan grad kada je to u pitanju, družili smo se na nivou, ulice, kraja, škole, interesovanja, ideja, ne po socijalnom statusu ili poreklu. Bili ste i bundžija i roker… Jesu li Vas mimoišla opojna sredstva? Jesu. Imao sam uvek potrebu da mi misli budu bistre, nepomućene. Taj period, to vreme posle Titove smrti bilo je doba kulturne renesanse. Počinje novotalasna revolucija, gledaju se bunkerisani filmovi Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva, Džuboks, Polet, Start, Omladinske novine… Šta je u tom trenutku Vaš svet? Izgleda da neka društva pred raspad stignu, kada su umetnost ili kultura u pitanju, do vrhunca. Dobar primer je Austro Ugarska i Beč. Sa svim onim što je tamo nastalo u poslednjih dvadeset godina pred raspad: od secesije i Malerove muzike do psihoanalize i književnosti Muzila ili Trakla. Tako je bilo i u Jugoslaviji koja umire. Naravno, niko te smrti nije bio svestan, ali su podzemni tokovi Saveza komunista rastakali temelje jednog živopisnog sveta u kome smo mi odrastali. Inače, osamdesete nisu bile samo vreme jednog svojevrsnog osvajanja slobode ili sloboda, tada se dogodio i prvi i poslednji neideološki pokušaj jugoslovenske sinteze posle drugog svetskog rata. Ali, nije uspeo. Krle i ja smo napravili 1987 jednu ploču koje je, po mom mišljenju nezasluženo, prošla nezapaženo, zvala se Poslednja mladost u Jugoslaviji. Po onoj divnoj autobiografiji Ernsta Tolera, Jedna mladost u Nemačkoj. U našem slučaju u isto vreme su nestali i Jugoslavija i mladost. Zato su za našu generaciju sećanja na osamdesete tako potresna. Glavni sukob osamdesetih odvijao se na relaciji rokeri – šminkeri a pored SKC-a i Akademije, na jednoj i Zlatnog papagaja, na drugoj strani, vrh zabave su bile poznate BGD žurke… Gde ste Vi odlazili: kod Laze Šećera, Bobana Petrovića, Ike Floride ili kod anonimnih faca na Dedinje? Nešto se ne sećam da je tako bilo. Kao i sve ostale podele koje služe da lakše definišu neko vreme, i ove su nastale posle, da se uspomene bolje arhiviraju. Mi smo išli i u Papagaj i na Akademiju, svirali u SKC-u većinu beogradskih koncerata. Beogradske žurke bile su vrh zabave jer nije bilo mesta za izlazak, porediti danas i onda je potpuno besmisleno. Danas postoji sve, onda nije postajalo manje više ništa. To je bilo vreme kada u celom Beogradu, možda ni u Srbiji, nije postojao restoran sa pristojnim WC-om. Mislim, bilo ih je relatvno čistih, gde su sedele one žene koje je opisao Bora Djordjević u Dva dinara druže, ali se nama do danas dogodila prava sanitarna revolucija. Kad ste zaradili prvi novac? Toma Zdravković je stanovao u Kursulinoj 2a, kod mog druga Nikole Tičića kao podstanar. Nikola je imao predratnu kuću u čijem smo dvorištu pravili zoološki vrt kao klinci (mislim da nam je kornjača bila najveća životinja), a u garaži prve žurke u osnovnoj školi. Išao sam u školu Sveti Sava na Vračaru. U Tominoj sobi bio je koncertni Steinway klavir i na njemu je Toma napravio Danku i pesmu Sliku tvoju ljubim koje su ga proslavile. Zaposlio nas je da šaljemo slike sa potpisom obožavaocima, bilo ih je u to doba na hiljade. Verujem da mi je to bio prvi honorar. Jeste li ikad bili ulični svirač/pevač? Posle gimnazije sam sa Vladom Divljanom putovao auto stopom i interailom po Evropi, nosili smo i gitaru, pa smo često zaradjivali još po nešto svirajući po podzemnim prolazima. Do podzemne železnice nismo mogli da stignemo, to je bilo rezervisano za članove sindikata uličnih svirača u Londonu i Amsterdamu. Šta je bilo presudno da se opredelite za muziku? Je li to bila neka vrsta ulaznice za BG žurke o kojima su se ispredale legende? Pa sad, svesti baš sve na žurke je malo preterano, zar ne? Ne, opredeljenje za muziku nastalo je jer je jednostavno muzika tada u svetu bila važna. Ideja da imate bend je bila dobra ideja, od panka do novog talasa, nastao je čitav jedan poetski svet koji je kombinovao energiju, senzitivnost, pobunu, lepotu, nešto drugačije…to je jednostavno bio medij u kome je bilo lepo živeti. Ja kad sam čuo Devo ili Magazin ili Television i Toma Verlena ili Peti Smit, jednostavno sam poželeo da to radim. Krle je tu mnogo uticao na mene, on je bio rasadnik novih muzičkih ideja. Jednom ste izjavili da ste napravili bend da bi se dopali ženama?! Zar postoji nešto što muškarci rade na ovom svetu a da nije u tu svrhu? Prošle su gotovo tri decenije, hajde da pojasnimo novijim generacijama: ko je osmislio VIS “Idoli”? Krle, sa kojim sam zajedno studirao medicine, vratio se sa mora 1979. godine i rekao mi je: Srdjane budi čovek ( kako nam se zvala i prva pesma), moramo da napravimo bend. Noise is for heroes, music is for zeroes. I tako smo lutali po Beogradu gledajući šta ćemo i pišući grafite. Jer nam se bend zvao Dečaci. A sa druge strane je bio Vlada, sa kojim sam išao u razred u gimnaziji, Osmoj, sadašnjoj Trećoj, u vreme kad još nije postajao ni Cvetić!, koji je imao džez – rok grupu Zvuk ulice, pre toga Merlin, pre toga Bubreg. Oni su upali u jedan onako malo učmali moment, jer je ta muzika bila passé, a takvi kakvi su bili nisu mogli dalje. I tada smo se fuzionisali: i nastali su Idoli. Iz Zvuka ulice došao je i Zdenko, a i naš bubnjar Kokan Popović. Bend je, tvrdili su “kritičari”, formiran od muzičara i nemuzičara. Navodno, Vi i Nebojša Krstić niste znali, ne da svirate, vec čak ni mikrofon da uključite? Verujem da je ovo oko mikrofona spin nekih protivnika, mikrofon se relativno lako uključuje. Što se tiče ostalog, to je tačno. Ali je to, u to vreme, bilo totalno nebitno, učilo se uz rad, kako bi se reklo u komunizmu. To je tada samo nerviralo neke preko moći zaboravljene muzičare, koje je novi talas počistio svojom svežinom i energijom. To je bila reakcija uvredjenih Salijerija na novotalasne Mocarte. Idoli su imali imidž intelektualnog benda, fino vaspitanih dečaka, ošišanih i doteranih? Ko je radio na stajlingu? Nije niko radio. Tako smo izgledali. Mi smo živeli tu stvar. Kreativni medijator Idola bio je Dragan Papić, koji je vama prepoznao konceptualnim triom i, kaže legenda, posle samo mesec dana vežbanja, snimili ste prvu ploču? Papić i mi smo se dodirnuli na jedno tri – četiri meseca u vreme našeg nastajanja, a onda smo otišlli svako u svom pravcu. Papić je od nas želeo da napravi konceptualni projekat sa kojim će se pojaviti na bijenalu u Veneciji, a mi smo želeli da budemo bend. Tako da to nije moglo da potraje. Ali smo se odlično slagali, on je bio dovoljno lud, dovoljno kreativan i odličan fotograf da smo ga svi poštovali. Dok nam nije dosadio. Vi ste, kao najprepoznatljiviji lik iz benda bili oličenje mladog intelektualca. Da li su vas zaista poredili sa Vudi Alenom? Zlobnici kažu da je to bila vaša najveća vrednost, da ste tim svojim imidžom najviše doprineli bendu? Ja sam više voleo da me porede sa Elvis Costellom, koji je na svom prvom albumu My aim is true imao naočare koje su mi se mnogo dopale. Ličile su na one koje su se kod nas dobijale besplatno preko socijalnog. Tako da sam i ja uzeo takve i nosio ih sve vreme Idola. Vudi Alen nije bio deo te sfere u kojoj sam ja video sebe, tada. Bio je Bora Pekić

	Da li je istina da je već na prvoj probi nastala pesma “Retko te viđam sa devojkama”? U neku ruku verujem da jeste, to je bila Vladina pesma, on je rif i nekoliko osnovnih taktova doneo od kuće i na probi ih samo usvirao. Ali tako je i nastajala većina pesama, od kuće dodješ sa osnovnom idejom ili refrenom ili stihom pa se na probama to razvija. Za svaki bend proba je ultra važan dogadjaj. Mi smo probali u Vladinom podrumu, u Knez Danilovoj, tu smo preuredili jednu prostoriju a kada su nas odatle izbacili onda smo prešli kod Krleta. To je bilo odlično jer je Krle imao i najviše ploča pa je moglo da se i sluša svašta. Ma, mi smo bili sasvim nezavisni, nama je išlo na nerve svako svrstavanje, mi smo uvek voleli da budemo drugačiji. Posle Devojko mala i sličnih svtari napravili smo Odbranu, nešto sasvim drugačije. A posle Odbrane mogli smo da tako i nastavimo, ali mi smo napravili Čokoladu, hteli smo da se nikada ne ponavljamo, mi smo se pre svega igrali sa tim što smo radili, to je sve dolazilo lako i trajalo dugo. Kako ste doživeli prvi koncert u SKC-u?! Čak i oni koji su vas podržavali su vas gotovo “sahranili” posle neubedljive svirke! Odakle vam to? Prvi koncert u SKC-u nas je preko noći lansirao u vrh. Taj je koncert organizovala neka tadašnja grupa Vruć Vetar, nastala od nekoliko nekih kao poznatih muzičara, pod idiotskim sloganom Vruć vetar je pušten! U svakom slučaju, dogodilo se da se pre njih pojavi dosta predgrupa, i mi, i Orgazam i Šarlo i kad je taj Vetar došao na red niko ih nije ni slušao. Ubrzo nakon toga svirali smo u zagrebačkom Lapidariju, and the rest was history! Prva ploča je snimljena u studiju Enca Lesića a finansirana je od strane “Vidika”, kultnog časopisa. Kakvu je ulogu u svemu tome imao Rade Bulatović, naknadni šef BIA? Enco je bio najzaslužniji za beogradski new wave. Da nije bilo njegovog studija “Druga Maca”u kome smo svi snimali, u današnjoj Svetogorskoj, ne verujem da bi se nešto desilo. Bio je važan i SKC gde su svi prvi koncerti nastali, urednik spoljnog programa je tada bio Nebojša Pajkić, on je bio vrlo važan. Što se tiče Radeta Bulatovića mislim da on nije imao nikakvu ulogu u svemu tome, bar ne da se ja sećam. Imali ste samo 23 godine kad ste snimili album „Odbrana i poslednji dani“, koji danas kritičari smatraju za jedan od najboljih u istoriji domaće popularne muzike. Je li bilo teško podnositi teret slave? Pa i Rembo je napisao sve pesme do 18 godine, a posle toga bio trgovac mešovitom robom u Abisiniji. Uostalom, bar što se tiče te ploče, slava je došla naknadno. U to vreme bilo smo slavni po drugim stvarima. Da li je bilo teško nositi teret slave? Ne bih rekao, u osnovi bili smo prilično skromni. Vlada je voleo ponekad da vredja publiku sa bine, osim toga mislim da je sve bilo u granicama lepog ponašanja. Ne obazirući se na dnevno političke banalnosti progovorili ste o Titu, crkvi, pravoslavlju, skrivenoj seksualnosti, a bilo je tu i blagih tonova nacionalizma: može li se to nazvati nekom vrstom otpora građanskog društva prema zvaničnoj ideologiji? Naravno, može se upravo tako nazvati. I mi smo na to bili vrlo ponosni. Mi smo i želeli da se to tako vidi. Mi smo bili protiv sistema. Poslali smo Valensi ploču na poklon preko Zorana Petrovića Piroćanca. Bilo je to preistorijsko vreme, znate, bili smo mi i oni. Od nas su posle nastali razni mi. A i od njih su nastali razni oni. Zato nam se i zvala uvodna pesma na Odbrani - Kenozoik. Za tu pesmu spot je radio Dragoš Kalajić. Sa kojim smo se često vidjali. A još mnogo češče sa urednikom Džuboksa iz tog doba Perom Lukovićem. Izgleda neobično iz današnje perspektive, zar ne? Ko Vam više nedostaje: Vlada Divljan ili Petar Luković? Uglavnom mi nedostaje ono što se nikada nije dogododilo. “Od Idola je najviše profitirao Divljan, koji je kupio fiću, dok sam ja uspeo da nabavim samo polovnog spačeka”! Jesam li Vas ispravno citirao? To je fact of life. Od toga posla nije moglo da se zaradi, aili je moglo da se studentski živi. Bili smo cvrčci, što zaradimo, to i potrošimo. U leto 1981 imali smo sa Filmom turneju po obali, tridesetak koncerata. Na kraju smo našem menedžeru, inž. Mihaljeku iz Zagreba, ostali još i dužni. Šta je rasturilo Idole? Kud su nestali svi oni dobri razlozi zbog kojih je bend nastao? Jednostavno, nestalo je poleta, energije i optimizma koji je bio pokretač svega. Nekako smo već ozbiljno bili zaglibili u sve to. To nije bilo u duhu new wave bendova, oni su trajali kao leptiri. Prelazak u industijsko doba muzike nismo izdržali, prestali smo da postojimo, što je zapravo veoma dobro, jer trajemo veoma dugo kada se uzme u obzir koliko smo izuzetno kratko trajali u stvari. Navodno je do razlaza došlo posle svadje na koncertu u Ljubljani, krajem marta 1984. kad su na videlo izbila unutarnja nezadovoljstva u bendu? Tako nešto, to su u suštini nebitni detalji. Da li je istina da ste posle toga vi i Krstić nastavili probe bez Divljana? Ne samo Krstić i ja, svi smo nastavili probe bez Divljana. Mi smo njega u stvari ekskomunicirali. Ali, naravno, to nije moglo da potraje, nije bilo fer i nije bilo moguće. Bez Vlade nisu mogli da postoje Idoli. Ali, sve nas je nerviralo to što je hteo da bude šef, a to u bendu, kakvi su bili Idoli, nije moglo da prodje.

	Imate li danas utisak da ste se malo preforsirali? Non stop ste bili na TV-u, pojavljivali se u svim mogućim novinama, odlazili na koncerte gde ste mogli… Kažu da ste u Banatskom Brestovce, da bi sačuvali živu glavu, morali da svirate “Motore” Divljih jagoda i “Crne kose” Hanke Paldum! Mi smo to voleli da sviramo! Mi smo Crne kose svirali na svakom koncertu, tada to niko nije baš razumeo, ali world was our oyster što se kaže. Naime, Hanka je snimala svoju ploču u studiju 5 RTB-a u isto vreme kada i mi Odbranu. Pa su nam se stalno preplitali termini. Ona je dolazila sa Milićem Vukašinovićem, koji je bio autor svih pesama na toj ploči, pa smo ih usput neke i naučili. A Hanka je slušala kako miksujemo Moja si, Nemo, i slične muzičke akrobacija sa Odbrane i u jednom trenutku nas je pitala: Momci, pa šta vam je ovo? Ovo zvuči gore nego džez! Jeste li se osvrtali na to da su vas muzičari starog kova doživljavali su kao štos grupu koja je pažnju nezasluženo pribavila medijskim trikovima. Naravno da ne. Ni onda ni danas. Priča o medijskim trikovima je večni argument i utočište onih koji ne znaju kako da opravdaju sopstveni neuspeh. I uvek isto i luzersko pojednostavljivanje stvari. I poricanje stvarnosti. Jednom ste rekli da Vam je učešće u Idolima u to vreme izgledalo kao odličan uvod u veće stvari koje Vas čekaju u životu. Živite li danas te “veće stvari”? Mislim da sam posle Idola radio razne zanimljive stvari, i mislim da sam u mnogim postigao uspeh. Na kraju krajeva, mera stvari nije samo ono što će od njih preostati, verujem čak i više od toga - izazov koji donose dok se odvijaju pred vašim očima. Kako ste ušli u svet marketinga? Napravio sam sredinom osamdesetih filmsku radnu zajednicu Soda film sa Borisom Miljkovićem i Branimirom Dimitrijevićem,Tuckom. Snimali smo reklame po celoj ex – YU a usput je svako čekao na svoj veliki filmski projekat. Oni su, naravno, bili priznati TV reditelji, takodje new wave ikone, tako da smo se lako pronašli još na snimanju Rokenrolera i Ruskog umetničkog eksperimenta, kultne TV emisije tog doba. Studirali ste režiju, snimili neke kratke filmove, glumili Spiridona Kopicla u „Davitelj protiv davitelja“… i niste dočekali svoj veliki filmski projekat. Kako je došlo do toga da umetnički angažman podredite političkim kampanjama? Umetnički angažman zamenio sam radom u marketingu. To je počelo još sredinom osamdesetih, kasnije saradnjom sa Draganom Sakanom itd, sve dok 1995. nisam sa Tuckom pokrenuo agenciju. Danas kada se osvrnem iza sebe, mislim da mogu da kažem da je dobro što sam u svakom periodu života radio ono sto me ispunjava. I to me ipak čini srećnim čovekom.

	Relativno brzo “posrećio” Vam se iaranžmana sa DS-om? Zoran Đinđić me je pozvao da se angažujem u kampanji 1990. godine, na prvim višestranačkim izborima. Posle tih, neuspešnih, izbora, Boris, Krle i ja smo se zajedno učlanili u DS. Kasnije sam učestvovao u stvaranju većine političkih kampanja DS, znači počevši od te gde je slogan bio: Prelomite pametno. Na neki način Demokratska stranka bila je moje prirodno okruženje, jer sam u demokratskom i gradjanskom duhu i vaspitavan. Podsetiću vas ,moj otac Radomir Šaper bio je jedan od prvih članova stranke i više godina početkom devedesetih i predsednik Gradskog odbora DS. I danas se pamti izborna kampanja „Pošteno“! Aleksandar Tijanić tvrdi da je taj slogan njegovog uma delo, Beba Popović tvrdi da nije. Šta Vi kažete? Oko te kampanje, bio je okupljen odlican tim.Realno suštinski deo posla obavili smo Branimir Dimitrijević Tucko, Nebojša Djukelić i ja. Tijanić je tada dolazio par puta, bio je u to vreme glavni urednik TV Politike, Beba je bio direktor Spektre. Čovek koji je sa Zoranom radio na fundiranju cele kampanje bio je Miša Beko, a tada sam prvi put upoznao i mladog asistenta ekonomskog fakulteta koga je Zoran angažovao kao pomoć oko formulisanja ekonomskih tema. To je bio Mladjan Dinkić. Koncept koji smo napravili se zvao Narodni kapitalizam, dali smo i par oglasa sa tim naslovom. Bilo je to doba najcrnje inflacije i ideja je bila da se bavimo samo ekonomijom, zato je meta kritika bila više Vlada Srbije i njen tadašnji predsednik Radoman Božović, nego Milošević. U jednom trenutku smo razgovarali o sloganima, Tijanić je predložio da to bude Energija centra. Svog se predloga i ne sećam. Ali sve to nije bilo dovoljno dobro. Zoran je onda rekao – treba da bude nešto suštinski, Srbiji treba poštena vlada! Tijanić je to skratio na Pošteno! i to je bilo to. Mada, slogani nisu baš toliko bitni osim za ovakvu vrstu razgovora, sem ako se ne pretvore u sound bite koji u sebi zatvori sve ono što je ideja trenutka. To je retkost. Mi smo svi tada bili frustrirani što SPS ima bolje slogane, pogotovo što je to bilo vreme gradjanskog rata i raspada čitavog jednog društva za koji su oni snosili odgovornost. Ta frustracija bila je izraz neke vrste nemoći da se pronadje prava alternativa. SPSovi slogani Sa nama nema neizvesnosti, Svi smo mi pomalo socijalisti ili Tako treba, bili su tačniji u odredjivanju raspoloženja većine naroda u Srbiji. U vreme kada je nacionalnu katarzu već zamenio strah za egzistenciju. Kako ste saradjivali sa dvojcem Tijanić-Popović? Korektno. Tijanića nisam vidjao često, mada sam ga znao još iz Intervjua, Bebu svakodnevno, upoznao sam ga tada. Istorijski je svakako još zanimljivije to što su i njih dvojica tada odlično saradjivali, u svakom slučaju družili su se medjusobno mnogo više nego ja sa bilo kim od njih dvojice. Tijanića, tada niste viđali često, Bebu ste viđali svakodnevno! Šta se to desilo pa je danas – obratno? U poslu marketinga logično je da ste upućeni na saradnju sa direktorima televizija. Znatno češće nego sa Tijanićem srećem se i sa Veranom Matićem ili Željkom Mitrovićem ili Dan Bates-om..Nije više u pitanju samo oglašavanje, jedna od agencija naše grupe je i produkcijska kuća Adrenalin za koju mislim da svojim emisijama značajno dorinosi raznovrsnosti programa ovdašnjih televizija. Jedina televizija u Srbiji u kojoj Adrenalin nije nikada uspeo da plasira nijednu svoju emisiju ili format, sticajem okolnosti je upravo RTS. To je što se tiče Tijanića. Popović je koliko mi je poznato samo povremeno u zemlji, a kada smo pre par godina jednom sreli uljudno smo i popričali. Snosite li deo “krivice” što je Tijanić, kao bivši Miloševićev kadar i Koštunicin savetnik danas na čelu RTS-a? Vi ste baš zadivljeni likom Aleksandra Tijanića i Vladimira Popovića kada mi postavljate toliko pitanja o njima. U mom životu ima veoma mnogo ljudi koji su imali mnogo zapaženiju ulogu od njih dvojice. Tijanić je čovek koji opstaje u svim sistemima i to je njegova umešnost. Na RTSu ga zadržavaju, rekao bih, rezultati koje javni servis ostvaruje. Šta mislite, zbog čega ljudi, u političkim prepucavanjima na forumima i blogovima, kao “argument” pomirenja postiraju fotografiju na kojoj Vi ugodno (ili, neugodno, ipak, opušteno) u kafani ćaskate sa Tijanićem? Zato što su mediji danas, a i blog je medij, jači nego ikada U smislu da ljudi skoro religiozno veruju u stvari izrečene u poluanonimnim ili skroz anonimnim forumima. I zato što je velika snaga predrasuda koje se ovako plasiraju. Jedna od predrasuda koja se često javlja kada sam ja u pitanju je da sam jevrejskog porekla. Mada nemam nikakvih jevrejskih korena nigde u porodici, ovo ne zovem netačnom informacijom nego baš predrasudom jer se uvek ističe uz odredjen i stereotipan negativan stav o Jevrejima. Što je najzanimljivije u tome prednjače oni koji vole sebe da vide kao veoma liberalne. Ta laž u evropejstvu, slobodarstvu, liberalizmu je ono što me užasava. Ja nemam razloga da bilo šta skrivam od javnosti, pa tako ni činjenicu da smo se Tijanić i ja sreli u restoranu u centru Beograda .Ljudi koji imaju potrebu da nešto skrivaju ne rade to javno. U kampanji LDP-a pre dve godine, u jednom spotu je pisalo Bolje Šenegen nego Ševeningen, bolje Divljan nego Kopicl. Na stranu što mislim da je ovo bilo bacanje para, jer je retko ko shvatio, autor ove poruke zaboravio je u svom zanosu da pored filmskih uloga postoje i živi ljudi koji nose ovo prezime. Ili postoje njihova deca. Kada sam kasnije preko prijatelja iz LDP-a pokušao da doznam ko je autor ove “doskočice”, to se nije moglo ni pod razno. Ja nikada nisam prezao da stanem iza svega što je kampanja DS-a. O toj vrsti sakrivanja govorim. Nećemo više o Tijaniću! Jeste li Vi „spakovali“ ideju o pomirenju DS-a i SPS-a? Žao mi je što o nekim procesima za koje je vidljivo da se dogadjaju na nivou koji ima karakter istorijskih kretanja i da im je funkcija da suštinski doprinesu ublažavanju nekih tragičnih polarizacija govorite kao o pakovanju nekih marketinških ideja. Kada dodje do tako velikih preokreta kao što je koalicija DS i SPS onda oni treba na nadju utemeljenje u nečem širem nego što je jednostavno uspostavljanje vlasti. To mora da bude ispraćeno na neki simbolički način, a da to pritom one koji se menjaju i obavezuje. Jer nisu ti preokreti ni nastali zbog vlasti per se. SPS je mogao i u koaliciji sa DSS i SRS da ima vlast. U proleće 2008. godine nešto što se dugo gradilo na kraju se i izgradilo, formirala se većinska volja gradjana da na večitoj srpskoj klackalici izmedju modernizma i tradicionalizma izaberu ovo prvo. To je važan trenutak, kada imate za to većinu gradjana. A imate je, izmedju ostalog, i zato što prepoznaju da ta modernizacija Srbije neće značiti i njeno odricanje od mogućnosti da pronadje uporišne tačke svog identiteta i u svojoj prošlosti, bez onog milutinovskog pojednostavljivanja te prošlosti, bez mitologizacije iz XIX veka koja je tada imala druge ciljeve. Uzimajući u obzir i pozitivno što je proisteklo iz obe Jugoslavije i što mora da bude u osnovi nove srpske državnosti. Jer nije Srbija jednostavno upropastila 70 godina u zajedničkoj državi, pa sad treba to da zaboravimo i krenemo iz 1918 jovo nanovo. Naprotiv, neki snovi su upravo u toj državi dosanjani i daju mogućnost da se iz njih stvara vizija i Srbije i regiona za XXI vek. A u toj i takvoj viziji svaki korak koji podele u Srbiji svodi na podele u idejama, a ne na dramatične ideološke i bolesne podele na nas i njih, koristan je za Srbiju. Istorija ovog podneblja dramatizuje fatalne podele na dve do smrti suprostavljene strane, a te su podele najopasnije, od plavih i zelenih u Vizantiji, do toga što nije slučajno da smo jedino mi na Balkanu imali dinastički rascep kroz čitav XIX vek koji se završio, uz nešto uticaja velikih sila, kao i obično, mračnim ubistvom 1903. godine koje je je fatalno odredilo ono što zovemo srpskim imidžom za ceo XX vek. Da ne govorim o četnicima i partizanima, ili današnjoj podeli na dve Srbije, nadam se sve manje aktuelnoj. „Radili“ ste, svojevremeno, otvaranje stanice Vukov sponemik – stanicu je svečano otvorio Slobodan Milošević. Je li Vam to neko prebacivao? Jedan od prvih klijenata naše agencije bio je CIP, a mi nismo radili event svečanog otvaranja, na njemu nisam ni bio, Miloševića u životu nisam ni video, a kamoli upoznao. Radili smo advertising za Beovoz. Smislili smo slogan Spaja tri kraja, i vizualni identitet koji i danas postoji. Jeste li radili još nešto za SPS? Ovo nije bilo za SPS nego za CIP, takodje za CIP smo radili i advertising za projkat Beograd na Savi, tj. Europolis. To ime sam ja baš i smislio. I mislim da je odlično. I bez obzira šta ko danas misli, Savski amfiteatar mora da se izgradi, železnička stanica da se izmesti, Beogradska tvrdjava pretvori u jedinstveni spomenik Beograda koji će za nas značiti ono što za Atinu znači Akropolj i biti pod zaštitom Uneska kao jedna od retkih naseobina u srcu nekog evropskog glavnog grada koja je neprekidno u upotrebi od Rimljana do danas. Majstor ste političkih kampanje. Jesu li podmetanja u kampanjama legitiman deo strategije? Ja lično mislim da mi, ili ja, nikada nismo radili tzv. negativne kampanje. Radikali npr. jesu. Našom negativnom kampanjom oni su nazivali kada se recimo prikaže spot u kome Šešelj preti pištoljem. Ili Toma opominje Djindjića na to da Tito nije dugo živeo posle operacije noge. Šta je tu negativno, to je uradjeno, izgovoreno, negativno je što bi oni da se to zaboravi, pa je po njima negativno u kampanji na to podsećati. Negativna kampanja protiv SRS na poslednjim izborima je kada oni sami izgovore najstrašnije kletve protiv predsednika i njegove porodice i ostaka sveta, ili kada Nikolić prestane da nosi Šeseljev bedž, a prethodnih godina ga je nosio i na pižami, onda shvatite da se tu ili nazire razlaz ili je to, što se kod nas popularno zove, marketinški trik. Ispao je razlaz.

	Zvanično, niste skloni negativnim kampanjama? Zašto onda narodnjaci, naprednjaci, nazadnjaci… tvrde da, prljavi veš koji se nenadano pojavljuje tokom kapanja, izlazi iz Vaše perionice? Zato što im je teško da za sve podatke koji se pojave o njima okrive one koji ih stvarno iznose, tj. novinare koji se bave istraživačkim novinarstvom, pa pronadju priću i onda je prate. Mnogo je lakše optužiti političke protivnike za to, u ovom slučaju npr. mene jer se zna da sam vodio izborne kampanje Borisa Tadića i Demokratske stranke. Zato što, kada optuže političke protivnike za tzv. prljavu kampanju, problem svode na političko preigravanje, a kada postane jasno da iza tih istina stoje mediji, onda je jasno da iza medija stoji i javnost. Obično se u kampanjama ne podilazi čvrstom jezgru stranke već simpatizerima drugih stranaka, neopredeljenima, podozrivima… Da su sutra izbori, da li bi praktikovali istu strategiju? Mislim da to što kažete nije pravilo, zavisi od prilike do prilike.Recimo kada je Boris Tadić, posle tragedije koju je značilo Zoranovo ubistvo, preuzeo odgovornost u rukovodjenju strankom, on se tokom izbora obraćao upravo čvrstom jezgru stranke, i baš tako uspeo da je ojača i zatim dovede do istorijskih rezultata. Ljudi su tada izgubili svaku nadu u demokratiju, u promene, a on je uspeo da im je vrati. Zatim se na sledećim izborima taj rezultat gradio. Dakle, ne postoji univerzalan recept, sve je stvar prave odluke u datom trenutku. Radite kampanje samo za onu stranu za koju verujete “da ide generalno u pravcu za kojim mislim da je dobar za ovo društvo”. Dragan Marković Palma deli sa demokratama simpatije prema Evropi. Kako bi, na prvu loptu, zvučao slogan skovan specijalno za njega? Kao slogan koji je moja agencija smislila za Lav pivo Ili jesi ili nisi. Znači da je i Palma, čovek koji je imao drugi razvojni put od onoga kojim je išla Demokratska stranka, drugačija mišljenja i sasvim drugačije prioritete i pogotovo uzore, prihvatio da je brz put ka Evropi najbolja opcija za Srbiju. A izolacija najveća tragedija. A taj put predpostavlja da ga podrži najveći broj gradjana Srbije. To je upravo ono što je za DS odredio Djindjić 1993 i ponovo Tadić 2004. Da Demokratska stranka bude ona koja definiše, a ne ona koja koriguje. Jer će Demokratska stranka realno biti ona koja će, uz manje ili više teškoća, ireverzibilno modernizovati Srbiju. U to sam uveren. Borisa Tadića znate gotovo tri decenije, kampanje mu, kazete, radite džabe. Koji je novac u pitanju, koji bi to bio red veličina da prihvatite ponudu recimo – Tomislava Nikolića? Mislim da je na to pitanje nemoguće odgovoriti.. Ne spada u domen realnosti. Kakav je, inače, Vaš sud oTomi Nikoliću, političaru? Njegova retorika je pitka, lako razumljiva narodu. To je nešto sto ga je obeležilo i dok je bio u SRS, i danas u SNS, i zbog toga on lako zadobija podršku jednog dela biračkog tela. Čak i kada zvanično napravi otklon u odnosu na Šešelja i postane iznenadni ljubitelj Evrope, njegovi birači taj salto mortale ne prepoznaju, jer im Toma deluje ubedljivo.To je njegov kvalitet, politička harizma. Njegova mana je ceo taj ogroman, težak, i teško svarljiv balast dvadesetogodišnjeg učešća u najužem rukovodstvu stranke koja je decenijama sejala strah, mržnju i dramatično doprinela nacionalnom i ekonomskom sunovratu koji je zadesio Srbiju. Čedomir Jovanović? Nas dvojica nikada nismo bili bliski, ali objektivno govoreći on je jedan od najtalentovanijih političara u današnjoj Srbiji, čiji se, kao i Koštuničin, suštinski doprinos 5. oktobru nikada neće moće osporiti. Mislim da će uvek biti bolji kao opozicija nego kao vlast, to je i do sada vrlo belodano dokazao. Druga mana, ima talenat da ga napuštaju najbliži saradnici, veliki je broj onih koji su bili tzv. najbliži Čedi a sada o njemi loše govore. A Vojislav Koštunica? Kako gledate na Koštunicu? Objektivno, izuzetno je veliki njegov doprinos današnjoj srpskoj demokratiji jer je mogao da stane preko puta Milosevića, naravno suštinski potpomognut DOS-om, i pobedi. Najveća mana je što je insistiranje na njegovom tzv.“ legalizmu” našu državu koštalo vraćanja unazad, a izgledalo je da se posle 5. oktobra to neće dogoditi. Nespremnost da se uhvati u koštac sa problemima, jer je Koštunica od Haga do Kosova zapravo uvek izbegavao da suštinski rešava stvari, potrošila je Srbiji mnogo dragocenog vremena, u kome su se spoljnopolitičke okolnosti promenile na našu štetu. I marketinška ocean: posle eltističkog početka, uspeo je da se pozicionira kao čovek iz naroda, koji dobro ide uz onu našu sklonost da ćutanje uvek vidimo kao razmišljanje, od onog Pašićevskog : Zna Baja šta radi, pa do danas. Medjutim, završio je povratkom u izolaciju, a kao premijer bio je jedinstven u izbegavanju i medija i poslanika i gradjana, ne pamtim da je ikada odgovarao na poslanička pitanja npr. Vaš slogan za predsedničku kampanju Vojislava Koštunice 2002. godine glasio je - “Zna Srbija”. S ove distance gledano – Srbija pojma nije imala! Osećate li se krivim?! Pa, da li Srbija tada ili bilo kada nije ili jeste imala pojma, o tome će se odlučivati sa veće istorijske distance. Na tim izborima Demokratska stranka nije imala kandidata, istina podržala je Labusa ali nije imala svog pravog kandidata. Nije to bio prvi takav slučaj, i na prvim prvcatim izborima gde su kandidati bili Milošević, Vuk i Djurić nije bilo kandidata DS. Djindjić je tada razmišljao o dvojici, jedan je bio Matija Bećković a drugi princ Tomislav Karadjordjević. Na kraju je odustao od obojice. Demokratska stranka je dugo, predugo patila od simptoma neelektibilnosti, jednostavno nije imala kandidata koji može da osvoji većinu. Ni Zoran nije bio takav. Naravno, sada izgleda drugačije ali je to realnost. I vi i ja znamo mnoge, mnoge ljude koji se od 12. marta kunu u Zorana, a do tada su se kleli u sve ostale. Tako da je za Demokratsku stranku zapravo Boris Tadić, čovek koji ju je, u jednom potezu, lišio najvećeg balasta u njenoj istoriji, a to je da nema kandidata koji može da pobedjuje na neposrednim izborima. E, pa sad ga ima. A taj balast nose drugi. Je li Vam se omaklo kad ste jednom „morali“ da poredite Tadića „sa nekim“ a Vi odabrali Obamu? To poredjenje sam izneo u intervjuu Pressu na direktno pitanje da li Boris Tadić više podseća na Obamu ili Putina. Tada sam rekao da više podseća na Obamu jer su obojica došli na vlast protiv struje, nisu bili kandidati establišmenta. Bili su obojica oni na koje se ne računa a iznenandili su sve pametnjakoviće koji su pravili račun velikom podrškom koji su dobili u narodu. Ko je koga upoznao sa Tadićem? Vi Krstića ili on Vas? Krle me je upoznao sa Borisom 1977. godine, njih dvojica su išli zajedno u Prvu beogradsku gimnaziju. A ja sam Krleta upoznao na vežbama iz Anatomije kod prof. Savića u grupi, na I godini medicine. U kom svojstvu savetujete Borisa Tadića: kao član Glavnog odbora i Predsedništva DS-a ili njegov višegodišnji prijatelj? Uvek se iznenadim ovakvom pitanju, zato što bi zaista bilo čudno da sa čovekom koga znam trideset godina, samo zato što je predsednik pričam jedino o politici. I on i ja smo na sreću obični ljudi koji čvrsto stoje na zemlji, pa tako pričamo i o ostalim „ovozemaljskim“ temama kada se vidimo. A to nije često. Svakako ne onoliko koliko se misli. Političke priče ostavljam za predsedništvo stranke. Šta Vas je kandidovalo za funkciju – savetnik predsednika? Vaše markentiško znanje, validne ideje, nešto treće? Nije me ništa kandidovalo pošto se na toj funkciji ne nalazim, niti sam se ikada do sada nalazio. Boris Tadic ima vrlo jasno definisan krug svojih najbližih saradnika i savetnika i njihova su imena poznata javnosti. Za mene se često govori da sam neformalni savetnik, to pa tek ništa ne znači, ali odgovara vodviljskoj ideji da postoje neki tajni savetnici kao i naravno političkom spinu odredjenih krugova.

	Propadne li Vam neka ideja ili sugestija?. Na sednicama Predsedništva, užeg po pozivu ili šireg čiji sam član, obrazlažem razne ideje ako ih imam, a obično ih imam. Mnogo puta nisu prihvaćene. Ali bitno je reći da je to normalno, jer je Boris čovek konzesusa i dogovora, i neko ko ljude navodi da kažu šta misle čak kada sam ima sasvim drugačiji stav. Da li se desilo da date neki loš savet. Snosite li odgovornost za to? Ono što sam rekao da mislim da krasi moje prijatelje, to bih voleo da bude i osobina za koju mogu da kažem da je i sam posedujem. Znači, odgovor je pozitivan, svakako da sam imao mišljenja koja su se pokazala pogrešnim i savete koji su bili loši, i mislim da sam uvek bio spreman i uvek ću i biti spreman da preuzmem za to odgvornost. Uopšte, preuzimanje odgovornosti smatram izrazom najveće ljudske slobode, nečim najvrednijim. Kažu da se Tadić ne osvrće previše na ideje iz Krunske ulice (sedište DS). Navodnu su mu uhu prijemčiviji glasovi iz Dvorske? Vidim i Vi ste, mada ozbiljan novinar, potpali pod taj spin, o kome sam malopre govorio, da postoji neka razlika u stavovima izmedju Predsedništva i Krunske. Postoji samo u onoj meri u kojoj predsednik Tadić pre svega jeste predsednik Srbije. Ali svakako ne na bazi ličnog odnosa izmedju pojedinih ljudi ili institucija. Onomad ste se pohvalno se izražavali o iskustvu Bojana Pajtića i mudrosti Mirka Cvetkovića ali ste, navodno, za premijera predlagali energičnog Vuka Jeremića. Jeste li bili razočarani Tadićevim izborom? Mislim da je, u situaciji povećanih strasti i smanjenog dotoka para, u kakvoj se Srbija danas nalazi, nadam se savim privremeno, izuzetno dobro što je na čelu vlade čovek sa znanjem i mudrošću i staloženošču kakvu ima premijer Cvetković. Žao mi je jedino što je on pomalo medijski povučen čovek, ali to prosto proizilazi iz njegovog karaktera i skromnosti. U medijskim anketama ste visoko rangirani a poznajem i dosta upućenih ljudi koji veruju da ste jedan od “najjačih” ljudi u ovoj političkoj garniture. Jeste li Vi moćan čovek? Mislim da su ljudi prečesto impresionirani nečim što veruju da se dešava iza političke pozornice. A u stvarnosti se stvari dogadjaju na mnogo više institucionalizovan način nego što bi tvorci političkih intriga voleli da veruju. Moć je kod onih koji kroz institucije mogu da odlučuju, a ja kao što znate nisam preuzeo takve funkcije. Ali ja sam na primer moćan čovek u svojoj agenciji, tamo mogu da odlučujem. Šta je za Vas moć? Mislim da čovek postaje moćan onoga trenutka kada je u stanju da uradi stvari od kojih se inače plaši. Konsultuje li još nekog osim predsednika Tadića? Kažu da nema čelnika veće kompanije u Srbiji čija Vam vrata nisu širom otvorena! Nalazim se na čelu agencije koja je po rezultatima prošle godine bila na trećem mestu u Srbiji. Znači u mom poslu postoje dvojica ljudi kojima su ta vrata otvorenija nego meni. To su Marin Šimurina i Miša Lukić. Činjenica da njih dvojicu verovatno ne poznajete govori vam da je ova tvrdnja jedna od zlonamernih simplifikacija o kojima smo već pričali. Svoju firmu gradim kao što sam rekao, već 15 godina. Mislim da je najbolja u Srbiji u mom poslu, ali nije i najveća. Od mog političkig angažovanja imala je više štete nego koriti, o tome nema sumnje. Ovih dana Vas dovode u vezu sa angažovanjem jedne sumnjive konsultantske kuće radi unapređenja diplomatskih odnosa Srbije sa SAD. Navodno ste pokrenuli i široku akciju kako bi sprečili medije da tu informaciju dalje istražuju?! Da sam na mestu novinara tih medija, a ispalo bi da su to svi mediji u Srbiji, bio bih začudjen insinuacijama koje njihove kolege iz Borbe plasiraju. To je i bolesno i uvredljivo. Što se tiče lobiranja, ako je nešto u interesu ove države to je da poboljša odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama. Mislim da se taj proces pred našim očima odvija uspešno i krupnim koracima. I da će biti nemerljivo važan za položaj i budućnost Srbije. Odnosi Srbije i SAD su ključ za sve ostalo. Ključ za uspešan razvoj naše zemlje. Svidja li Vam se Srbija danas? Šta biste menjali? Pa hajde da ovo ne bude mesto za isticanje političkih poruka, ima nebrojeno mnogo stvari koje u Srbiji treba promeniti i što je najvažnije brzo ih promeniti. Toga smo svi svesni. Radeći izborne kampanje uverio sam se, medjutim, u jednu prostu istinu koja mislim da je tačna baš zato što je tako prosta i jednostavna. Svi gradjani koji izlaze na izbore u stvari žele isto, suštinski isto: da žive bolje i da mogu da budu ponosni na svoju zemlju. Naravno, različito vide kako to postići, šta znači biti ponosan na svoju zemlju, koliko dobro treba živeti, koliko treba raditi, kolika treba da je uloga države, da li baš ona treba da nam sve obezbedi ili nešto treba i sami itd.itd. Mislim da je zadatak elite u ovoj zemlji, ma kako je definisali, a možemo na mnogo načina, da definiše ovo o čemu govorim. Elita ove zemlje mora da zavoli Srbiju na način koji dozvoljava kritiku ali kritiku konstruktivniju nego što je ona danas, jer nekako nam je danas Srbija uvek više kriva nekim svojim fatumom, nego što smo krivi mi sami. Srbija traži malo više istinske ljubavi, malo manje parola. Da se vratim na vaše pitanje: zbog svega toga, sve snage koje imamo uložio bih u obrazovanje. To je alfa i omega našeg opstanka. Snimate film o Srbije 2015. godine. Sa naturščicima. Kome bi od ličnosti sa političke scene poverili ulogu – predsednika? Išao bih provereno, na glumce koji imaju iskustva u politici, znači Lečić ili Voja Brajović. Vi ne biste?! Nemate političkih ambicija? Biti političar znači svesno se odreći nekih svojih sloboda. Ne znam da li bih to mogao, ipak sam ja krenuo od rokenrola. + “Odbrana i poslednji dani” Da li je album Odbrana i poslednji dani i po Vašem sudu najbolje muzičko ostvarenje u bivšoj Jugoslaviji? Muzika je danas postala mnogo više efemerna, svakodnevna pojava nego što je bila u dvadesetom veku. Drugo, današnji način slušanja muzike podrazumeva da svako pravi svoje kompilacije. Album, kao muzička jedinica, kao objedinjena poruka, od omota to tekstova i muzike, više ne postoji. Postoje samo pesme. Mnogi su i danas, dvadeset pet godina posle izdavanja albuma Odbrana i poslednji dani impresionirani uticajem tog ostvarenja. Jeste li znali da ste napravili veliku stvar? U nekom smislu jesmo, dugo smo pravili tu ploču i znali smo da će nastati nešto nesvakidašnje. Svaka pesma na njoj ima, da tako kažem, više slojeva, oni su prosto tako nastajali i u snimanju koje je imalo nekoliko većih pauza. Odbrana je jedna arheološka ploča, treba da se sluša i čita istraživački. Otkud ta mitska dimenzija Odbrane? Verujem zato što je nastala u vreme otkrivanja, sloboda je na neki način bila mlada koliko i mi sami. A mi smo bili skoro bezobrazno mladi za takvo veliko delo. Tu načinjete jedan od tadašnjih tabua: odnos prema religiji i tradiciji. Je li to koketiranje s religijom, zapravo pravoslavljem, bila manipulacija, provokacija ili je ploča nastala iz nekakvih vaših intimnih razloga? Pa, verovatno sve to zajedno i još malo više od toga. Živite u sasvim zatvorenom društvu, koje odjednom počne malo da se otvara i pomislite – koliko novih stvari treba da se otkrije, da se doživi. Jer, ipak kada sada pogledate u to vreme kasnog titoizma, to je bilo vreme jednog operetskog kulta ličnosti iza koga se, sada se to vidi, krio strašan strah onih na vlasti – kako dalje? Oko nas je bilo hiljade neotvorenih cvetova, trebalo ih je samo dodirnuti. Sećam se da je posle Paket aranžmana jedan kritičar napisao da smo sa četiri pesme tamo, mi, Idoli, izašli na kraj sa četiri mita: o SSSR-u ( pesmom Maljčiki), SAD-u ( Amerika), fašizmu ( Schwulle uber Europa), potrošačkom društvu ( Plastika). Iznenadio sam se, nisam bio toga svestan. Mada, kada sada razmislim vidim da je bio u pravu. Verovatno. Kako je došlo do toga da povežete rokenrol i pravoslavlje? Čija je ideja o religijskim motivima i onostranim motivima na ploči? Ideje su delo onoga ili onih koje u njima prepoznajete. Vi prosudite sami. Ali, dobro ste ovo rekli, Odbrana je tom neobičnom jukstapozicijom mističnog i svakodnevnog dobila zaista neki začudan, onostran karakter. Je li bila reč o eksperimentu, provokaciji, kontriranju ili je to bila stvar nesvesnog, intuicije, entuzijazma? Bila je reč o tome da vas uhvati uzbudjenje od nemogućeg, mysterium tremendum, osećaj da ste na pragu nečeg gde drugi pre vas nisu bili. Otkud naslov Odbrana i poslednji dani? Iz naše, Krletove i moje, velike bliskosti u tome trenutku sa delom Borislava Pekića. Mene je fasciniralo Zlatno runo jer sam nekako i porodično osećao tu argonautsku žedj. Jason koji je, poput mene, ili Pekića, tog cincarsko – grčkog, dubinsko balkanskog porekla na putu Svetim Rekama do Beograda. Čudo. Pesme ste, uglavnom, pisali Vi? Jeste li bili religiozni. Jeste li, tad, u procesu stvaranja, bili kršteni? To vam nije politički korektno pitanje, ali da, bio sam kršten. Moji roditelji nisu bili religiozni, ali sam u dubini porodične duše, u šaperovskom arhetipu iz podnožja planine Olimp, osećao tu balkansku mističnost pravoslavlja ili smrti, bez drugog izbora. Znate da medju Cincarima nije bilo prelaska na islam. Maloj deci su na ruke ili čelo urezivali nožem krst da ne bi mogla da budu odvedena u janjičare. Kako je izgledao Vaš prvi susret sa religijom? Ne sećam se, verovatno na Vrbici ili za Duhove kada se pletu venčići, kada sam bio sasvim malo dete.Išao sam uglavnom sa bakom, Milicom Marjanović. Da li je istina da su na Vaš intelektualni odnos sa religijom su posebno uticali jeromonasi Irinej, Atanasije i Amfilohije!? Pa ne samo na moj, na svačiji u to vreme. Kako da vam kažem, oni su bili nešto novo i važno. Čitao sam dosta tada, Teološke poglede, Florenskog, Florovskog, nisam bio jedini u tome. Ali to je kod mene došlo posle Junga, posle Elijadea, posle čak jedne faze sa Berdjajevim i sufizmom. Ili otkrića I Chinga preko Riharda Vilhelma, posredno opet preko Junga. Mi smo svi mnogo čitali u to vreme. Voleo sam i francuske katoličke pisce, Morijaka, Bernanosa, Žilijena Grina, a posebno pesnike, Pegija ili Klodela. I pre svih Greema Grina. On je pola svojih romana prozvao samo zabavom a ne ozbiljnim romanopisanjem. A ja i danas mislim da su Suština stvari ili Moć i slava medju najboljim romanima koje sam ikada pročitao. Jeste li i danas fascinirani nekih od ovih crkvenih poglavara? Mitropolita Amfilohija znam preko oca Jovana Ćulibrka, koji je danas u Jerusalimu, kao jedini srpski sveštenik tamo, a sa kim sam početkom ovog veka provodio mnogo vremena baveći se obnovom jednog malog manastira, Moračnika, na istoimenom ostrvcetu na Skadarskom jezera. Vladiku Atanasija ne znam lično, a vladiku Irineja relativno često vidjam i mislim da mogu da ga ubrojim u dobre prijatelje. On je čovek velike vizije, bez svake sumnje. Smete li danas priznati da ste u jednom trenutku bili zadrti rusofil? Ne sećam se da je tako bilo. Rusiju sam uvek voleo, kao i većina Srba, pre svega kroz ruske pesme. A da ste pokušali da prošvercujete u SFRJ neke Ljotićeve knjige? Da, Vlada Divljan i ja smo u dva navrata, krajem sedamdesetih, bili u Minhenu u poseti Ratku Parežaninu, koji je bio preko supruge blizak Vladin rodjak. Bio je izuzetno zanimljiv sagovornik, mladobosanac, intiman sa Čabrinovićem i Principom, znao je čak i samog Bogdana Žerajića, kasnije direktor i osnivač Balkanološkog institute pre drugog svetskog rata i mislim ideološki prvi saradnik Dimitrija Ljotića. Dao nam je nekoliko knjiga koje, naravno, Tito je još bio živ, nismo smeli da nosimo u prtljagu. Tada se carinilo sve, od cipela do farmerki a za ovo je sledio zatvor. Stavili smo ih iznad vodokotlića u toaletu voza, ali ih, negde kod Zidanog mosta, kad smo se osmelili da proverimo, više nismo našli. Imate li problema sa nostalgijom? Jugonostalgijom? Ne. Malo. Juče sam slušao Dylanov album Blood on the tracks posle dvadeset godina pa me je malo štrecnulo, ali na kratko. We had a falling-out, like lovers often will And to think of how she left that night, it still brings me a chill And though our separation, it pierced me to the heart She still lives inside of me, we've never been apart. To je nostalgija za neostvarenim ljubavima. Imam je oduvek.