Ovako glasi naslov novog filma Mišela Gondrija. Kriti?ari kažu da je odli?an. Kažu da posle gledanja ovog filma, u bioskopu (šta to beše bioskop u Srbiji?), izlazite ozareni i zadovoljni. Nisam ga gledao, ali tako kažu. :)
Mišel Gondri je jedan od najzna?ajnijih režisera današnjice. Režirao je mnogo spotova(radio je spotove za Bjork, White Stripes, itd.), reklama (tako je i zapo?eo) Jedan od njegovih najboljih filmova, svakako jeste "Vecni sjaj besprekornog uma". On je prvi primenio u svojim spotovima onaj ?uveni "Matrix" efekat, gde nekoliko kamera snima odjednom istu stvar. Sve to kasnije postaje 3D motion slika.
Premijera filma je bila 22. februara (iako na slici pise 25. 01.) u Americi. U glavnim ulogama su Džek Blek, Mos Def (reper), Deni Glover i Mia Farou. Zanimljiva kombinacija glumaca i glumica.Zbog Mie i vredi da se pogleda ovaj film. Nema je toliko ?esto. Naravno, ništa manje važan je i Džek Blek. Moj omiljeni glumac, ali ne u svim filmovima. A sada je kona?no naišao na ovakvu ulogu, ili je uloga naišla na njega.
Skeptici nisu verovali da Mos Def može da iznese dobro svoju ulogu, ali on je to opovrgnuo i dokazao se kao dobar glumac.
Zaplet kre?e ovako: Jerry (Džek Blek) odlazi u video klub. Njemu je tu zabranjen pristup iz dobrog razloga. Njegov mozak je namagnetisan i ulaskom u taj video klub on, nenamerno, briše sve video kasete. U tom video klubu radi Majk (Mos Def). On je Džerijev prijatelj. Kako bi video klub ostao da radi i kako bi jedna od redovnih mušterija, starija žena sa znacima demencije, bila zadovoljena, Džeri (ali nije White :)))) i Majk odlu?uju da oni sami ponovo snime, na svoju ruku, sve te filmove koji su obrisani. Izme?u ostalih, tu su filmovi : Povratak u budu?nost, Kralj lavova, Isteriva?i duhova, Robokap...
Ho?e li uspeti u tome? Preostaje nam jedino da ?ekamo da film do?e kod nas. :)

mislim da veceras imamo veliki razlog za slavlje. :D od ovog gore stopala i pucaju kukovi. :) pogledajte ovaj video! :) Duffy - Mercy

posto se onaj treci blizi, i naravno znam koga cu zaokruziti (nadam se da to znaju svi, i da niko ovde ne voli 90-e). razmisljao sam nesto. svi mi ovde citamo nase blogove i blogove drugih, i svi se manje - vise slazemo u nekim stvarima, ali najvise bih voleo da i oni drugi (oni koji vole 90-e mogu da procitaju ovakve stvari i da shvate sta se desava). ali tesko je promeniti necije misljenje. nas ce takvi uvek kritikovati. definitivno nemojte dolaziti u jagodinu. evo sedim veceras u nekom net kafeu i pisem ovo. ovde je obicno neka kul muzikica i lepo je mestasce,ali veceras sam doziveo veliko iznenadjenje i razocarao sam se mnogo. samo sto sam seo i otvorio svoj mail, neki lik je tresnuo do daske onog narkomanakogsuhapsilizavremesablje. drustvo je nastavilo da emituje takvu muziku i svi su bili veseli, a ja sam odlucio da napisem ovde nesto o tome.spasile su me slusalice i youtube. taman pomislim da sam nasao bar neku oazu gde mogu da ono sednem i kuliram, kad eto...znaci, definitivno ne u jagodinu. zaobidjite je u velikom luku. jedna od dobrih vesti jeste da sam sinoc gledao Eternal Sunshine of the Spotless Mind. po ko zna koji put. moj najomiljeniji film svih vremena. i nisam ga gledao sam. uspeo sam i mamu da ubedim da film odgleda sa mnom i film joj se svideo. projekcija je bila i organizovana zbog nje. i drago mi je sto joj se film svideo. voleo bih da poznajem jos osoba kojima se ovaj film svideo. ovde je tesko naici na takve ljude, zato sto je mnogima film nerazuman. necu ga prepricavati ovde. uskoro ce dan zaljubljenih i ja delim misljenje sa Dzoelom da su ovaj praznik izmislile firme koje prave cestitke da bi se ljudi osecali posrano. mozda to govorim iz ugla onog ko nije zaljubljen, ali valjda ce se i to promeniti.

O smrti Hita Ledzera saznao sam upravo na ovom blogu. A bas sam se spremao da napisem nesto o jednom dogadjaju koji mi se desio pre par dana...ali...da li je to sada bitno?mislim, ono o cemu sam hteo da pisem. nekako sam u daunu posle ove vesti, ali pokusacu. u daunu sam jer je otisao neko ko je bio mojih godina,neko ko je bio talentovan, neko ko je odlicno radio svoj posao.drugim recima, mlad covek, pun energije cije je vreme tek dolazilo. ovo jesu otrcane fraze, ali su istinite. evo sta se dogodilo meni u trenutku dok je on jos uvek bio ziv i verovatno spavao u svom krevetu, jer je tamo, tada, bilo rano jutro, njegovo poslednje jutro. doslo je vreme da se prijavim na biro za zaposljavanje, sta vec, kako bih postao jos jedan u nizu statistickih podataka o nezaposlenima u ovoj zemlji. a red se otegao od juce do sutra. bio tamo, pa se vratio i odlucio da nastavim da cekam. vec se moglo nazreti svetlo na kraju tog tunela koji se zove cekaonica. bile su tu i dve devojke, tipicne sponzorushe. o njihovom nacinu odevanja necu ovde pricati. mislim da je dovoljno sto sam rekao "sponzorushe", a vi stvorite sliku u glavi. evo, mala pomoc. jedna od njih je imala kikice na glavi. cisto da ih razlikujemo. neprestano su se nesto kikotale, slale poruke i cimale jedna drugu telefonima, zagledjivale tipove koji bi tu prosli s pitanjima:"Odakle mi je poznat?" i "Gde sam ga vec videla?" i slicno. A onda su odlucile da prekrate vreme i skoknu do grada. vratile su se nesto kasnije i ova s kikicama je nosila kesu u kojoj je bila neka kutija. verovatno je kupila neku obucu. i bas kad je ostalo jos 20 minuta do zatvaranja i kad nas je ostalo jako malo, ova druga je pokusala da se probije do vrata i udje preko reda, ali tu je bio neki lik koji joj je rekao:"Ne, ne! Gde si posla? Mi ovde cekamo celi dan, a vi po gradu kupujete cipele!" Na to je ona sa kikicama uzrujano odgovorila:"Boze, svasta! Cipele!? Pa isla sam da kupim cizme!" Nakon toga se naglo okrenula i demonstrativno izmarsirala napolje sa svojom prijateljicom. I sada - cipele ili cizme. Zar je to bitno? Priznajem, bilo mi je smesno. A i ovaj blog je mogao da se zove "cipele i cizme". Ali ni to nije bitno. Ono sto je bitno, jeste utisak koji ostavljamo na ljude oko nas kad napustimo prostoriju u kojoj smo bili zajedno sa njima ili kakav utisak ostavljaju ljudi koji odlaze zauvek? ne znam...

Veceras sam dobio neverovatnu zelju. Pozeleo sam da odem u buducnost, napravim robota, Terminatora, programiram ga da me ubije, i da se vratim u sadasnjost gde cu ga sacekati da dodje po mene. Ne bih pravio onog od tecnog metala vec onu prvobitnu verziju, Arnijevu – T100, samo sto bih ja stavio TW100. Ovo W zato sto bi mu oci svetele belo umesto crveno. W kao white. A zelja je dosla otuda sto ja zivim u tom malom, bezveznom gradu. Znate onaj grad cije ime asocira na jagode i gradonacelnik je tropsko drvo. E pa taj grad. LJUDI, ovde nema mesta za izlazak! Nema! Veceras sam setao po gradu, gore-dole, levo – desno, uz duz i popreko, a sve u nadi da cu naici na neko dobro mesto ili nekog poznatog. A ne bih ni izlazio, nego evo o cemu se radi. Imam dva mladja brata. I sad oni gotovo svake veceri izlaze negde. Sa najmladjim i mogu da se slozim posto volimo ista mesta i prijaju nam isti ljudi. A ovaj mladji, odnosno srednji, druzi se sa nekim likovima koje ni na ulici ne volim da sretnem. I oni svi vole narodnjake i izlaze na takva mesta ili u neke kafane, u nekim zabacenim mestima. Posto sam sebi obecao da cu u kafanu uci onda kada budem kupio konja i kada kafane budu imale ispred pojila za konje, resio sam da se drzim svog drustva, kog u ovom gradu imam jako malo. Mnogi moji prijatelji su posle studija otisli nazad u svoja mesta. Ovi sto su ostali jednostavno mi nesto one ide druzenje s njima. Ne volimo iste stvari, ne izlazimo na ista mesta, itd. Pitam se zasto se jos uvek druzimo? To i nije pravo druzenje, vise je neko licemerje. Cujemo se preko telefona. Na to se sve svelo. A ne volim da izlazim negde radi reda, ali imam takve roditelje koji misle da mi sedenje kod kuce i internet nece doneti nista dobro. Slazem se ja. Ne volim ja da budem vezan za kompjuter toliko, ali iz njihove perspektive ja im izgledam kao kompjuterski ovisnik pa koriste svaku priliku da me isteraju iz kuce, odnosno da me nateraju da izadjem negde. A koga naci u petak, u ponoc (vecina lokala se zatvara u 1h). Pozovem jednu prijateljicu, ona vec spava. Kaze mi da radi sutra pre podne. Pa da, ljudi rade, imaju svoje obaveze, a ja se besposlen setam gradom. Omatorilo se, mora da se shljaka, a ja jos zivim tako sto stidljivo zatrazim ponekad od mojih da mi daju nesto novca kad idem negde. Nadam se da takva situacija nece trajati dugo. E sad te zurke, te diskoteke, klubovi po gradu. Desava se ponekad da zalutam tamo. A sve to tece ovako. (posto od drustva imam jako razlicite ljude od mene ili one koji su meni jako slicni ili cak isti, i od jednih i od drugih bezim jer totalne suprotnosti ne idu zajedno, a dve osobe koje su potpuno iste su jako dosadne it u se desava ono kao kad imas i kvadrat i koren u matematici, pa se te dve stvari potiru) Dakle, sve to ide ovako. U gradu imamo neke studentske zurke svake srede. I sad ti odes tamo i udjes u tu gomilu. I sad DJ vrti neke dobre pesme, ali uglavnom neki house. To je blaza varijanta al i mamac. Posle idu narodnjaci. (Volim house, ali ne pratim toliko tu scenu. Preko prijatelja nabavljam tu muziku i informisem se preko njih.) Zesca varijanta je kad se vrti neki tvrdi tehno, kao predigra, a onda ti pridje lik i kaze: “Ej ne brinite nista, sa’ce Ceca.” Wow! Happy hour. Jel’ dobijamo jos nesto pride uz Cecu? Tako se zavrsavaju sve zurke ovde. Narodnjaci moraju da iskoce kako hoces i kako neces, iz bilo kog coska. A tu su i bendovi koji sviraju narodnjake, ali oni ne igraju na tu kartu, mislim kartu iznenadjenja. Teraju narodnjake odmah i ljudi padaju na to i ogromna je guzva. Veceras prolazim pored jednog takvog kluba i unutra tresti Grand. Neke devojcice izlaze ispred, zovu nekog, kucaju poruke. Kao ono zovu nekog: “Ma dodji! Da vidis samo kako je muzika ovde dobra.” Kolektivna lobotomija. Iskreno, ja volim mesta koja nisu toliko zadimljena i gde je muzika tiha, dovoljno tiha da mozes sa nekim da popricas. Da se tu vrti neki jazz, ili neka neobavezna muzika iz 90-ih,(mislio sam na stranu muziku 90-ih) ?, 80-ih, 60-ih itd., a moze i nesto novije. E sad truba je sedeti tamo sam, a malo ljudi znam koji vole jazz ili nesto drugo osim komercijale. I iskreno, sta meni vredi sada sto poznajem toliko ljudi na netu sa kojima bih mogao i na Mesec da putujem, kad oni nisu ovde, blize meni? Nadam se da cu s njima jednog dana zaista moci da otputujem na Mesec. Razmisljao sam nesto. Ako kroz 20-30 budem ziv i zdrav, zaista bih zeleo da odem na Mesec i da zivim tamo u nekoj bazi. Posto sam se lepo smrzao, naleteo sam na neke poznanike koji su me povezli kuci, posto smo iz istog mesta. Dok sam se vozio na zadnjem sedistu zaboravio sam na Terminatora, ali kad sam krenuo ka vratima moje kuce, pomislio sam: “Sta ako ga je neko zaista poslao?” Ma nisam ja toga vredan., ali stvarno sam zeleo to da uradim. Zato sto sam dopustio drugima da diktiraju meni moj zivot. Ali i sve to, ko ce molim vas da konstruise masinu za putovanje kroz vreme? Prvo to moram da sklepam ili da nabavim kako bih ispunio onu zelju sa pocetka bloga. Ali putovanje kroz vreme je iz nekog drugog filma, a filmove ne valja mixati.

pogledajte ovaj link> http://www.youtube.com/watch?v=AGrDh5OLS-M I ko nam je jos ostao? pa da, Astor Piazzola. covek je stvorio neverovatne stvari. nadjite ga na wikipediji. ima u njegovoj biografiji jedan zanimljiv deo o njegovom susretu sa Nadjom Boulanger. a i on je zamalo mogao da bude u onom avionu sa karlosom, ali posto je bio jako mlad, otac mu nije dozvolio da putuje s Karlosom. Astor je voleo da se sali na taj racun. jer, kako je rekao, da nije bilo njegovog oca, on bi svirao harfu umesto bandoneona. jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija jeste Libertango. ovu kompoziciju obradila je i Grejs Dzons. samo sto se njena obrada zove I've seen that face before. bar ja tako mislim. i taj spot sam skinuo. pogledajte ga na: http://www.youtube.com/watch?v=9NjrNcC-6Uk da ne zaboravim i domace. Beltango kvintet. oni su ujedno i organizatori beogradskog tango festivala. onog na koji nisam otisao, ali nema veze, nasao sam i to na youtube. koliko sam puta rekao youtube u ovom tekstu? hm. kako ne bih gnjavio vise o postupku mog rada, njegovog pretumbavanja, konsultacija, pa ispravljanja, stampanja i opet stampanja i naravno stampanja u koloru, preci cu na ono sto vas sve verovatno zanima. "najverovatnije ce se vecina ljudi u ovom delu teksta zapitati kako je nastalo ime ovog plesa. To je dobro pitanje, ali pitanje kome nedostaje postojan odgovor ili ih, pak, ima na hiljade. U Spaniji je tokom 19. veka, rec tango koriscena za vrstu flamenka; u Africi postoje naseljena mesta koja se zovu Tango; u spanskim kolonijalnim dokumentima ova rec je koriscena za mesta gde su domoroci proslavljali svoje praznike... neki kazu da je rec nastala tako sto Afrikanci nisu umeli pravilno da izgovaraju rec "tambour" (bubanj, dobos, djerdjef) pa su je izgovarali "tango"." sve je ovo nezvanicno sto se naziva plesa tice, tako da i dalje mozemo samo da nagadjamo. e, a pazi ovo. "Prica tanga zapocinje s argentinskim gaucosima (juznoamericki kauboji) koji su odlazili u pune nocne klubove i molili lokalne devojke za ples. Oni su nosili zastitne kozne gamasne koje su zaudarale od konjskih isparenja i konjskog znoja. Buduci da se nisu cesto kupali, devojka bi plesala glave zabacene nazad, u zagrljaju njegove desne ruke, koja je pruzala potporu njenim ledjima. Ona je svoju desnu ruku drzala uvek nisko, na njegovom bedru, blizu dzepa, ocekujuci isplatu za taj ples sa njim. Kako su gaucosi stalno jahali, pri cemu su im kolena bila u savijenom polozaju, taj polozaj nogu su preneli i na ples. Muskarac je vijugao dok je plesao, jer je jedino na taj nacin i mogao da plese, posto je podijum bio jako mali, okruzen stolovima, te je on plesao izmedju i oko njih. Od skromnog rodjenja do svog uzdignuca kao vladajuceg plesa u salonima zapadnog sveta, tango je presao interesantan, zaobilazni put izmedju starih i novih kontinenata, sa presudnim i brilijantinim prekidom putovanja u Parizu." preporucujem da pogledate dokumentarce, takodje na youtube. samo otkucajte tamo "tango history". naci cete dosta zanimljivih stvari i bice vam jasnije kad budete videli to, nego da ja ovde pisem. deo jednog dokumentarca koristio sam u prezentaciji prilikom odbrane diplomskog. a pitali su me profesori u komisiji izmedju ostalog i ovo: "kako to da ja koji sam sa sela, izaberem ovu temu i da me to privuce? ali bili su prezadovoljni poslom koji sma odradio. prezentacija im je oduzela dah. i pala je desetka. i mislio sam da cu se osecati kao Tim Robins u filmu ShawShank Redemption, kad prolazi kroz onu cev. ne, ovo se nije odnosilo na diplomski rad, vec na moje studiranje, koje je dugo trajalo, onoliko koliko u ovoj zemlji prosecno traje studiranje. popunjavanje prijava, uplatnica, prijava ispita, padanje na istim, itd. valjda je potrebno neko vreme da shvatim sta sam uradio. :) pa sta ako sam sa sela?! :) to jeste moj hendikep, ali nemam nameru da ostanem na selu. ;) auuu, ja bas oduzio. :D