ovako izgledaju ise?ci kakvih recenzija muz'?kih albooma iz "City magazina" (kaže se da je za urbanu populaciju):

"...album leluja izme?u upeglane i redudantne estetike maestralnog promašaja i ultimativne plo?e za 21. vek... ...nema dovoljno flambojantnosti... ...emotivni kulinar je numera koju je Meril Strip nailovala na o?igled Pirsa Brosnana, ali ako se prenebregne mimikrija pesama, ispred sebe imate konzistentno izvo?enje... ...kršni Italijan je napravio neoprostivi komercijalni hijatus... ...itekako prijatni i ugodni popdekeri o ljubavi... ...najdistinktivniji beogradski bend epohe je zadržao fokus i sinkreti?ki duh... ...ova imena donose potrebnu glazuru demijurške mistifikacije... ...album jake forme, prepun razli?itih zvukova elektri?ne gitare i guda?a priziva i Džuel i Džoni Mi?el i ranu Anu Stani?" Ako neko negde slu?ajno sretne doti?nog Aleksandra J., iz ?ijeg je pera izišlo sve ovo, recite mu da mu je Mi?o kaz'o da mi je potrebno redudantno i koedativno, a nadasve i konzistentno, te nailovano pojasniti gorepomenuta poimanja, u svoj svojoj urbanoj demijurškoj mistifikaciji zahr?alog i u?malog recenziranja!

Ne dozvolite da Vas prevare ako želite brk omastiti dobrim kajmakom. Meni su to u?inili na Zlatiboru, di sam se najmanje nadao da tako što može da se desi! Ni lepinja friška nije odagnala gorki ukus lažnog kajmaka! Klju?ni momenat kupovine srpskoga brenda zvanog kajmak ili mladi sir za mazati, jeste - kako prepoznati kajmak baku. Prava kajmak baka je gotovo uvek odevena u plavo-crno-braonkaste kombinacije, tj. nijanse. Nikako ne uzimati kod bake koja nije dovoljno puna?ka, da ne kažem - debela! Krasi je i rumenilo prirodno na obraš?i?ima. Ne mora da ima brkove. Kajmak baka na glavi ima maramu i uvek je dobro natrontana, bilo da je leto ili zima. Odlikuju je i smernost, bogat zahvat naslaga kajmaka nožem pri pružanju usluge degustacije, kao i kecelja, te i široka suknja do ispod kolena. Prava kajmak baka se ne cenjka, jer zna vrednost onoga što pravi, niti te tera da kupiš, a voli da joj se kaže da je kajmak odli?an, na šta ti ista podrobno objasni koga ima od vamilije i odaklen dolazi. Preporu?ljivo je kajmaka izjedati s paradajzom, paprikom, jajima il pak u lepinji, poga?i... Ako ne prepoznate kajmak baku evo još par uputstava: 1. kvalitetni kajmak pozna se i po boji, teksturi i pogledu prodava?ice 2. nikako ne kupovati kajmak od bakice - zlobnice 3. ukoliko je kajmak bele boje, tzv. mlad, sa dosta mleka, to je ono što tražite 4. ne obazirite se na bakino crno ispod nokta, jer tu umeju da zavaraju kupca 5. ako uz kajmak dobijete fiskalni ra?un, možete baciti i ra?un i kajmak! Moja kajmak baka radi na zemunskoj pijaci, fali joj par zubi?a, zove se Saveta, iz Srema je, ima, kaže, prelepu ?eru (kaže i mnogo vrednu, ustaje u 5), preporu?i dobre i jevtine kore, ja ja zovem teta Saveta, a moja pokojna baka je zvala - gospo?a Saveta. A kajmak joj je... otac da jede, majka da gleda, na decu da ne daje - savršen! :)))

MUF" iliti "ODA FEŠN VIKU"

Dragi naši drugari, želeli bi s vama podeliti najnovije izdanje našeg postrojenja "Maloya Maloti Visheya Negotti".

Za samo 2 dana napornog budženja u studiU Budž Prodakšn osvanula je ova divna pesma za koju uskoro sledi i treš zbudž spot iliti klip...

Text - Visheya Negotti (JA)... Marino Tucakovi?, pljuni mi pod prozor

Muzika i sve uz to - Maloya Maloti (VESNA MAXI?) alijas Ton?i Hulji?u, tebe opasulji?u

Special guest - Ako?ero Bend (BILJANA MILKOV)

i eve ga link di nas možete skinuti (zvu?i prljavo, ne):

http://www.4shared.com/file/68610193/64a8ffc/muf_Rendered.html

a tu su i lyrics, je li:

Gle,sa sviju strana, na sva usta napumpana, vi?e ?ika Nešo Klik: "eve vam ga fešn vik!".

Sad ?e gradska dama i urbana faca znati šta je in i fensi, a šta da pobaca!

Karleuša, Boško, Keba, srpska mati - Ceca, povazdan ce na mediju da se kurobeca.

I ostala loža mnoga - viajpijem zvana, savete ?e nuditi nam sa TV ekrana!

Zna?e tada svaka mila likuša i fufa, oli ?e se bri?it dole il furati mufa!

I ne ?asi ?asa nemoj da si frik brže bolje pohrlimo svi na FEŠN VIK

Sneki-Daki, Mira Škora teta Jaki? Ruška otkri?e nam kako salo da se ne ljuljuška

a na temu botox usne ko zapeta puška re?i ?e nam, lika muška, Irinica Kruška

Loona Loo ?e propratiti hepening iventa prosve?ena bi?e tada i najve?a blenta

ho?eš znati šta je must have za ovu sezonu? u hronici fešn vika daa ?ika bo'bonu

a mladi?i ?osavi i pogleda tupa prošeta?e nehajno sva odela skuupa...

Smorilo me više ovo natjecanje "A tko ?e pokazati više ljubavi i razumevanja SPS-u?" (mada je tak "sweetie" - all is full of love)... No me ovog puta štogod drugo brine. Nije strašno, ali je za zamisliti se! Bio sam na dve predstave TIBA festivala (naglasi?u, za one koji možda ne znaju, da se radi o festivalu predstava za decu). Prva beše "Veliki divlji okean" (francuzi).  Naizgled, problema - nema. Sjajno uprizorenje mora, zvuka nastalih lupkanjem i cupkanjem (sjajno zvu?i), predivna koerografija... I kao što se u programu za predstavu kaže: "i odrasli i deca bivaju fascinirani prelepim i tajanstvenim ?asom tanane i teško uhvatljive lepote". Uspeli smo da je uhvatimo i da zaista uživamo, ali se bojim da je fascinacija u ovom slu?aju postala sama sebi cilj. Glavni problem ove predstave je upravo nedostatak jasne dramske strukture i režijske doslednosti (u smislu "kad uneseš jaje na po?etku scene, iskoristi ga na sceni, ali ga i iznesi na kraju scene"). Ono što me je fasciniralo jeste pažnja sa kojom su deca pratila predstavu, njihova fantasti?na mo? apstraktnog sagledavanja "situacije". Osluškivao sam i reakcije klinaca posle predstave i tek tada shvatio da su uživali u ne?emu što, ili nisu uspeli da shvate, ili su shvatili na potpuno pogrešan na?in (asocijacije na Kapetana Kuku, koja realno ne bi trebalo da postoji). A onda sam, ispituju?i sopstvene kriterijume, došao i do toga da se sam zapitam: "U ?emu sam ja uživao (kada je izostala sama pri?a)?". A odgovor je bio vrlo jednostavan: "Stilizacija". Me?utim, ovoga puta stilizacija biva na ivici razumevanja, jer pruža masu razli?itih zna?enja (i onoga što u pozorištu ne volim - kreiranja neke svoje pri?e). Jasno je da svako od nas ima svoje tuma?enje ne?ega što vidi, jer polazimo od li?nog iskustva, ali sam uvek pre za to da "stilizacija" treba da bude u ve?oj meri shva?ena na na?in kojim nam je predtavljena od strane autora, reditelja ili glumca, pa tek onda da poželimo da tome pridodamo i li?ni odnos prema tome. I zaista sve pohvale za glumce koji ustvari i "drže" ovu predstavu, ?ine?i je lepom za gledanje. Druga predstava - "Japanska bašta" (italijani). I opet, ve? izgleda uveliko prihva?an bitefovski recept "radi nešto da "izgleda", a i nek deluje humano". Me?utim, ovde pri?a uopšte ne postoji. Pokušano je na samom po?etku da nam se objasni šta se tu 'telo kasti, al sam ja izgleda mnogo gloop da shvatim toliko banalnu pri?u. Dve glumice ulaze, je li, u taj virtuelni japanski vrt (na podu je projektovana animacija istog) i one se tako šetaju po njemu. Izuzimaju?i odli?nu animaciju, mnoštvo lepih slika i boja, ne ostaje od utiska ništa drugo do zapanjuju?eg "mirenja" sa ?injenicom da glumac pozorištu uskoro i ne?e biti potreban. I umesto da se uputi kritika takvom jednom razmišljanju (koje verovatno, od obilja efekata, i ne isplivava u prvi plan, jer se ovde podrazumeva kao kvalitet), rodtitelji bivaju sre?ni što su njihova deca na perfidan na?in uvu?ena u ogromnu video igricu. U njoj postaju aktivni u?esnici, dok se uloga dveju glumica svodi na jednu od onih mirnih i ulepšanih, estetski do kraja upeglanih kretnji, poput sektaša koji te sa osmehom i mirom u o?ima hipnoti?ki poziva da postaneš  deo ne?ega što je  kao "lepo". Ljudska pri?a je mogla da dobije na smislu. Ali ova vrsta usiljenog lepog toliko bode o?i, pokušavaju?i da nas ukalupi i prevaspita (na ulazu u salu se izuva i bivamo zamoljeni da se ponašamo "fino" i kulturno, ne bi li se dalo još više na zna?aju toj tajanstvenosti, iako nesumnjivo dobro pretpostavljam kakva je atmosfera haosa vladala u sali pre predstave koja je po?ela sa zakašnjenjem od petnaest minuta). I dok se ja tako ne mirim sa ?injenicom da ?e se deca praviti u rajskom internet vrtu, dobijam blagi sedativ od svog sina (koji beše najglasniji i verovatno najomraženiji u publici zbog stalnih glasnih uzvika: "idemo ku?i" i "idemo g'edamo d'ugu p'edstavu") i ne?e?i?a koji je bio sa nama i nakon prestave  izgovorio: "baš je bilo dosadno, ništa nisam ni razumeo, samo smo jurili neko cve?e i kamenje". I opet suština - stilizacija, koja sve više pokušava da sebi oduzme na ?itljivosti, jednostavnosti i lakoj prepoznatljivosti. Elem, stižem ti ja ku?i, a na TV-u, sve osim ikakve "stilizacije". Na Fox-u (?ini  mi se) dve "voditeljke" ugostiše Aleksu Jeli?a ("peva?"), nekog "novinara" (?ije ime ne znam, ali ga svuda ima, žuta štampa je u pitanju, a i hvali se da je objavio knjigu-bestseler "ko koga u Srbiji, gde, kako i za koliko - sa sve paparaco fotkama"), Na?u (beše modelsica, a je li još uvek - ne znamo) i muža Milice Milše (to mu do?e kao zanimanje, ime tako?e pozaboravih). A skupiše se oni (vesela družina) da ?askaju, ni manje ni više, no li o džet set-u u Srba!?! Valjda se i oni nalaze u tome, ne? Edukativna jedna emisija, svašta ?o'ek mož' da sazna. Mla?ahni Jeli? nam otkri kako se u Španjolskoj ne može 'di 'o?eš bez VIP-pozivnice, "a ne ko kod nas, da svako mož da u?e me?' elitu i na ivent žurke važnih" - ostali se osetiše prozvanim, nažalost - ne u negativnom kontekstu). Novinar nam, pak, otkri tajne svog zanata i koga zna i ko je kak'i na našoj estradi, dok se Na?a više pu?ila, pokušavaju?i nam što bolje do?arati Petsy (Ab Fab), dok za zboriti i nije baš imala šta, jer to iziskuje i fizi?ki i intelektualni napor (valja pomerati tolika usta, pa može i povu?i upeglanom kožom ololo vratne žile, napumpanu sisu). Harizmom uvele breskve, gospodin (devoja?ko Milša), je tako?e pokazao veštinu bivstvovanja džetsetera. No, definišu?i tako doma?u "elitu" dolazimo do jasnog zaklju?ka da je za to potrebno ustvari samo razmišljati na na?in "Baš je dobro biti ja, (ustvari "Ja") by J.K.", sa što manje grebanja ispod površine ("pazi da te ne ogrebe", opet by J.K.). Jer kad shvatiš da si ustvari trudan/na, nema i? od pumpanja, dok se ne porodiš i ne postaneš još jedan/na od super junaka - srpskih majki! E, da, još samo par re?i o ne?emu što se može nazvati elitnim (u pozitivnom smislu), ma nije elitno - baš je aelitno - opušteno i jednostavno. Bio sam sino? na izložbi Žolta Kova?a "Prazno vreme" (ulje na aluminijumu). Potpuno svedeno, krajnje interesantno, razumljivo i lepo, a opet "druga?ije". Žolt se zapitao (a i nama postavio to pitanje): "šta sve propuštamo (ili ne) u slobodno vreme, koliko nas obaveze sputavaju da uživamo u sebi i drugima, da li smo izgubili vreme ne rade?i ništa...?" A što je najbitnije - biva ti jasno šta gledaš, jer je stilizacija na takvom nivou da je svest odmah prihvata, bez nekog ve?eg dvoumljenja u traženju smisla. Super neke boje, akcenti, životne situacije... Pogledajte, ako vas ne mrzi. Ajd, vozdra!

Neki šalter, neki ljudi… službenica i civilno lice KET: Sledeći! FIL: ‘bro jutro. Ne zovem se Pit. Nisam rođen u Dizeldorfu. Imam 28 godina i još nekoliko pride. Nisam kćer Tomasa i Ane. I nije da nemam problem. KET: ‘bar dan. Ja sam službenica, tj. službeno lice, ustvari – službolica. Zovu me Eni, skraćeno od Ket, mada ne znam zašto bi vas se to ticalo! Kada sam rođena i gde, od kojih sam roditelja i zašto – ne bi trebalo da je sfera vašeg interesovanja, te vas se dotiče kao lanjski sneg. Ili prolece. Izvolite – izložite vašu problematiku. FIL: Pre no što kažem šta mi je na duši, ne mogu a da ne primetim kako nimalo loše ne zborite, te da nije da mi se Vaš vokabular nedopada. KET: Hvala na lepim rečima. (isključuje svoj mikrofon i govori mu u poverenju) Nek ostane izmedu nas, ali – “nedopada” se izgovara odvojeno: “ne dopada”, znaš? Ako bi vam moglo biti od koristi, upisaću Vam za ovaj kompliment poen ili dva u knjigu žiro-biro, što bi znatno moglo popraviti vaše stanje i status na listi čekalaca nečega. FIL: Hvaaaaaaala!!! KET: Nema potrebe da se zahvaljujete – upravo je pao sistem, tako da nema ništa od toga. FIL: Hvaaaaaaala!!! (Fil odlazi) (Fil se vraća) FIL: Moj problem? KET: U redu, samo požurite – vreme je novac. FIL: Recite – koliko? KET: Hiljadu. FIL: Hiiiiiiljadu??? KET: Cenjkajmo se – hiljadu i po? FIL: Po hiljade? KET: Hiljadu i dve stotine? FIL: Kupljeno! KET: U evrima… inflacija… konvertibilno nešto… to vam dođe – 150 nečega! FIL: (zaprepašćeno) Stopedeeeeeeset? (smireno) Može – samo momenat (vadi novac da prebroji) KET (u trenutku uzima sav novac pre nego što je Fil stigao da ga prebroji i izgovara): Tik – tak, tik – tak – (urla:) PAAAUUUZA! Ket okreće tablu na kojoj velikim slovima piše: “PUAZA OD 9 i 30 DO 11 i 45, ODBIJ!”, zalupi prozorčetom šaltera i razmišlja: “Biću savršeno namrgođena i uredno ignorantna, pa ja sam ovde zakon. Namanikiraću nokte, da svi vide, gledaće me očima punim prezira, ali samo tako će s’vatiti moj bedni službenički život, jer ću alavo jesti svoj krvavo zarađeni radnički ‘leba.” (Zatim dobacuje glasno kolegici): Šta? Ona? A da me malo povuče za onu stvar… Za srce me je ujela, dronfulja, pizda joj… ma, ajd da ne psujem pred ovim ljudima, ali – zažalice ona što se kačila sa Ket, ja da ti kažem… pička li joj materina… (bilo je jače od nje…) FIL (razmišlja): Neću se nervirati. Praviću se da čitam knjigu. I čačkaću nos, al da niko ne vidi. Neću podrigivati, jer nisam kod kuće! KET (gledajući Fila): Vrlo interesantan čovek… FIL (gledajući Ket): Nimalo nezanimljiva mlada ženska osoba… KET: Zvrrrrr… Sledeći!!! FIL: ‘bro veče! KET: Takođe, izvolite… FIL: Oprostite, da se nismo već negde sreli? KET: Nemoguće, ja sam ovde nova. FIL: Nisam ni ja od juče… Mmm, imate divno namanikirane nokte… KET: I vi prelep fino isčačkan nos! FIL: Moj problem… KET (povređeno): U redu, Vaš nos – Vaš problem, terajte se! Sleeedeeeći! FIL: Oprostite, ja IMAM problem. KET: Aaaa… onda oprostite… ne morate se terati. Izvolite. FIL: Potreban mi je papir… KET (prekida ga): Običan? U boji? Sa trakom?... FIL: Sa žigom! KET: Imamo samo sa pečatom. FIL: Daćete mi peti primerak! KET: Svrha? (zauzima pozu vešte daktilografkinje nad isključenim laptopom) FIL: Potvrda o nefrustriranosti. KET: Interesantno… Diktirajte! FIL: “Dragi i poštovani Fil stop” KET: To ste Vi? FIL: Svakako. KET: Daaaa? FIL (diktira dalje): “Ja nisam frustriran stop” KET: Daaaa? FIL: “U potpisu – Fil stop tačka” KET: Daaaa? FIL: I žig, naravno, stop. KET (gleda ga ispod fensi naočara bez dioptrije): Mislite pečat? FIL: Daaaa. Svejedno. KET: Nije svejedno… imamo samo pečat! FIL: Poslužiće. KET (šapatom): A mislite da će Vam poverovati? FIL: Ko? KET: Pa – on, tj. Vi. FIL: Siguran sam. Mada, samo ja znam da je to potpuna laž. Ta potvrda mi je preko potrebna da bih sebi dokazao da nisam slabić, golja i ništavna osoba bez stava, te da bih očvrsnuo, postao sigurniji u sebe i našao si prigodnu suprugu ženskoga pola! KET: I prijatne spoljašnosti, pretpostavljam? (široko se, bezubo i glupo osmehne, sa neartikulisanim zvukom: “ahajeje”) FIL: Pa, recimo… KET (nadasve prijatno i sramežljivo): Aaaa…. moja… spoljašnjost? FIL (bez razmišljanja): Vaša spoljašnjost je tako… ajeje… urban kežual. I potpuno mast hev za ovu sezonu. Tri bambija bez razmišljanja. KET: Može pet? FIL: Što da ne? Hej, cenjkajmo se… KET: Pobogu, pa nismo na pijaci… Hoćete li da odemo nekud na večeru, mesečinu i malu noćnu, tihu i nežnu muziku ili da to preskočimo i skoknemo do Vaše gajbe, pravo u krevet, pa da se ponašamo kao životinje? (načini osmejak kao da je napravila super foru) FIL: Dogovorićemo se usput, trčeći do moje… kako rekoste… a, da – gajbe! KET: Može! Samo sekundić... (Uzima parče papira i piše) “Otišla sam kod zubara, vraćam se za 15 minuta, možda. Nemoj da bi neko pravio scenu, jer Ket ima ekipu… A ima, vala i dušu. I karijes. Dođite sutra! U potpisu – Službenica stop” (kreće, pa upita Fila): ja zabojavila, aaaa… papir sa žigom? FIL: Mislite sa pečatom? KET: Pa to Vam dođe isto, o gospodnja voljo i svi sveti! FIL: Mislim da mi više nije potreban! KET: Pa onda… idemo? FIL: Idemo! Hvataju se za ruke, zatim za dupe, pa za kose… Svadbena muzika pretapa se lagano u turbo-folk baladu.

Sad ću ’vako da budem još veći "proud parent", te ću vanserijski ponosno međ’ ljude da pustim sti’ove svog četvorogodisnjeg sina Mateja. Naime, isti je neki dan u pero kazivao svome muškom roditelju, tj. meni - sledeće pesmice, a ja ih kao vrli ljubitelj dobre poezije zapis’o. Ono što mi je nadasve ophrvalo biće svakojakom srećom jeste to što su pesme potpuno u Harmsovom fazonu (ljubi ga tajko). Napominjem da sam uobičavao decu najčešće uspavljivati najfenomenalnijim segmentom iz drame Aleksandra Pantelica "Lili", koji glasi: "Jedna baka imala je šumu, a tamo je bio lovac strašan da bere jagode, koji je pojeo njenu korpu da spava i stavio na glavu u kućici njen krevet i korpu. A onda je došao arhiepiskop i rekao svima: "U šumu smesta da ste se pokupili svi vi, mili moji, svoje prnje i otišli odavde-odande kud koji, mili moji." I korpu!". Verujem da su često ostajali zbunjeni posle ove priče ispričane u jednom dahu, sa sve logičkim akcentima na "baka", "strašan" i "arhiepiskop", ali je uticaj na formiranje kreativne crte nesumnjivo evidentan. (Da se razumemo - pričam ja njima i one "normalne" priče gde vuk jede baku i unuku, a maćeha šalje lovca u šumu da poubije sve u Snežani) Te tako, evo prve: NOĆ IZ KOJE IZBIJA ŠTRAFTE (Šta god to znacilo - lepo zvuči) Ljubav je sakučena da svetlo kada nikad se samoupali. Došla baba kući i nestala struja A sve noći su prošle Bio je dan, a baba još spava... poema No 2: PETA JE DOLE, A RAKETA IZBIJA VATRU Šesto mladunce, malo, lepo ono je tražilo da pije vode... Ceo svet ručke nije oplavio (?) i doš’o je deka svojoj kući i baba mu rekla: "Idi sad, trazi nešto da pereš, da sučkiš (!?!) Ide sve... svi se vracaju kući, samo jedna baba ostala na svetu - a ranjena! Next one: SVETOM JURI GROM Grom juri sve i ide pod vazom. Prospe vazu... ...i uđe u vazu... I onda kada ljubav bude sve onda će svi da dođu kod kuće i razigraće igru jednu lepu sa čikom. Čika je išao putem i naišao na decu. I nije im ništa rekao. Samo ih pogledao... ... i nastavio putem da ide. (sretan sam, jer znam da moju decu čuvaju zene u vrtiću, jer bi ova, pak, prethodna mogla sadržati asocijaciju na Michael Jacksona ili Pahomija) Slucaj 4: ŠUNJA BABA PUTEM (Primetićete svakako da je baba apsolutni hit i lajt motiv) Šunja baba putem, od svinje ošinju (pesnička sloboda), uzme ručku i počela da seče meso. Ima tak’ih još nekoliko, al evo još jedne za kraj: GURA NINA VOLAN I šlepica - šlep, šlep baba baci na konja i udari konja šlepica berno skoči i baba odmah počela da beži. Eto. Još samo da izradi ilustracije, pa će da objavimo.

Za koliki sam postotak manje srbin ako ne znam što to znači "moleban"? ...i mada tu reč nemam još u svom vokabularu, pretpostaviću da ima neke veze sa molitvom (samo se nadam da će ovog puta izostati Marija Šerifović, a valjalo bi da i Vojo i Tomo što manje zapevaju) Kakve su sankcije ako se kojim slučajem tamo kogod ne pojavi i je li greh ne osetiti potrebu? plaši me i povelika sličnost sa izrazom "taliban" i ne znam kako bi ministri i sveti oci pravdali demokratijom razbijanje fresaka u koje je ulag'o strani investitor? Čuo sam i da je (iz razloga što Srbiji do pesme nije, valjda se čeka da prođe četr'es dana) odložena beovizija čiji bi revijalni deo trebalo da bude posvećen Tošu Proeskom, pa se nadam da srpski inat neće ići do te mere da se ukine taj revijalni deo jer je Makedonija priznala nezavisnost Kosova. Al ovoga puta ne smemo posustati, pa pobogu imamo priliku da usred Beograda pred celom Europom na eventu Evrosonga mesto konfeta razbacamo iscepkanu zastavu EU, da pokažemo svetu kako (za sada samo još uvek favorit) Jelena Tomašević peva "Oro", srpskog oca Joksimović Željka, sve pominjući im Vidovdan (watchingday). Pritom je moja obožavana Bjork, na svom koncertu u Japanu podržala otcepljenje bivše nam pokrajine (!?!) i gomila japanaca je na tom skupu skandirala sa skandinavkom "Kosovo, Kosovo!!!", verovatno i ne znajući što to znači (mada bi bilo interesantno čuti kako to zvuči izgovoreno sa japanskim akcentom), a možda je to bio i marketinški potez pred dolazak na Exit jer je verovatno negde čula da je Kosovo - Srbija, a Novi Sad, pak, glavni grad, je li, tog Kosova? whatever, zabranićemo joj dolazak na Exit, ma ukinućemo taj Exit, bre brate! I naravno zapaliti islandsku ambasadu... i još nešto me kopka - jel na taj moleban treba poneti sablju ili samo običnu mačetu?

Već sedam-osam godina unatrag cigarete i štampu uobičavam kupovati u jednom kiosku blizu zgrade u kojoj živim. Svaki put se sit isćaskam sa mladom i vrlo prijatnom prodavačicom. Zna da preporuči štogod pametno, da skrene pažnju kad je nešto od "namirnica" iz trafike u kojoj radi skuplje no li u okolnim radnjama, daje mi da presnimim neke crtiće za klince sa diskova na komp, pa da joj vrnem (da ne bih morao da ih kupujem), uredno priupita za zdravlje i dodeli kopmpliment na račun slatkoće mog podmladka, iskreno se obraduje kad joj platim sitnim novcima, zove me komšijom (a ni ja njeno ime ne znam)... I tako... prijatno bude svako to čavrljanje sa gorepomenutom kroz prozorče kioska našeg... No, pre nekoliko dana se desilo nešto neočekivano... Prolazio sam tuda baš u trenutku kad su stizale nove količine kakvih časopisa, magazina, dnevne štampe i sl. I ona ih je tako, je li, razvrstavla po pultu... Ali to više nije bila ona. Sada je to bila osoba koja ima trup,noge i jednu potpuno novu dimenziju - visinu. A sve do tada sam bio ubedjen da je ona samo glava.

Neki' puta iznenadim sam sebe. Odavno sam svestan da moja raspoloženja u toku dana mogu i po nekoliko puta da variraju od najdubljeg sranjca do extremne sreće. To mi se desilo i neki dan, al' ovog puta sreća je došla iznebuha, ničim posebnim izazvana, posle nekoliko turobnih dana i što je još bitnije - ostade žena, tu u meni, ne bi li me podsećala kako je lepo nalaziti je u sitnicama. U časovima d(v)okolice volim iznjedriti kakav izum za samopodizanje raspoloženja (kad sam sam sebi dovoljan) - kao što je, na primer zamišljanje kandidovanja Svemirskog Govna za predsednika" sa sve planom i programom vascele stranke mekanih mu satelita "Kosmičkih brabonjaka", i to je recimo, jedna od tisuć simpaticnih (i nadasve ingenioznih) stvari koji me na trenutke uvesele (doduše, evo i sad se sam sa sobom kerebečim na samu pomis'o na istoga). Al' iza sve moje (neosporne) duhovitosti, postoji i jedna druga verzija mene, koja retko ima nenamešten osmeh (oni koji dobro pročitaju taj nahereni kez, u tim situacijama mi kažu da imam "lepe oči", ali da ne vole što se baš tako cakle). Kako je konfuzno sve ovo (a tako sam sebi sladak). No, u petak bejaše vreme po mom ukusu (volim kišu i volim da kisnem, tako da je mogla i bolje da ljuljne), Alexa (mlađi moj sin) je bio super raspoložen za maženje i ujedanje i nadasve me je uveseljavao svojim nevešto artikulisanim poklicima (to dete je patološki vezano za mene, što mi neki put i ne prija - recimo kad želim otići do toaleta ili dok radim nešto, a gorepomenuti cvili pred vratima radne sobe ('di se puši, te mu je zabranjen pristup) : "Mikaaa, Miiikaaa"), pa onda par nekih simpatičnih sms-ova... A ceo dan sam se pritom penalio za izlazak na karaoke u izvesni "Tramvaj", gde bih svetu pokazao svoje fantastične glasovne mogućnosti, ako me ne bi u datom momentu bilo stid. I tako - nađem ti se ja sa mojim vrlim bićima (mojim đacima (kako to strogo zvuči) sa glume - to nisu deca, to su ljudi od po svojih 25 godina), no pošto prostor bejaše odveć zagušljiv (čak i za moj ukus) i prenatrpan kakvim ljudima i glasnom mjuzom, mi ne hotijasmo tu ostati, već sebe prebacismo u Bitef. Nisam očekivao nikakav specijalan provod. Miša je već u startu prepoznao moje oči nevesele, te me odmah i razgalio kako svojim zaraznim i jedinstvenim smehom (koji više liči na kakvo glasno udisanje velikih količina vazduha, no li na sam smeh), tako i svakolikom sprdačinom (neki put samo njemu razumljivoj). Al' bilo mi je dovoljno da znam da ću veče provesti upravo sa njima, pa da budem iskreno srećan. No, moja očekivanja su bila preskromna za količinu osećaja koja su, je li, tokom večeri isplivala. Opet me ophrva neka plemenita, te očinska energija i ljubav. Najpre, gledajući ih, kako su, nekako, porasli (neki od njih su kod mene u grupi već osam godina) i shvatajući koliko dobro se poznajemo i volimo (slobodno mogu reći da smo jedna super porodica, bez razmišljanja o tome da li će to nekome zvučati patetično), postajem sve svesniji i svoje sreće što sam tu "porodicu" negovao, usmeravao... Nisam mogao ni da pretpostavim pre osam godina da ćemo jednog dana tako opušteno sedeti, vrištati od smeha na neke potpuno idiotske i samo nama razumljive fore ili reči ("ilica", "arhiepiskop" ili već "je'na"), da ćemo na ovaj način umeti da samo jednim pogledom razumemo ili prokomentarišemo osećaje jedni drugih, niti da ćemo u Bitefu gledati friške fotografije Neveninog sina... Zatim, znajući vrlo dobro psihologiju svakog od njih, razmišljam o tome koliko su svi oni različiti i "svoji", postajem jos sretniji što sam uticao na to da te različitosti tako uspešno spojim. A onda se na tu moju neizgovorenu misao, Miša, posle gomile nekih idiotskih pričica i smeha, nadovezuje rečenicom: "Jebote, svi nas gledaju i verovatno nikome nije jasno čemu se 'vako debilno smejemo, vidi šta si od nas napravio! Al neka si, ja sam srećan". I onda mi kroz glavu prođe moja omiljena replika iz "Uoči novih dana" (Turgenjev): "Jesi li srećan?". I ja tako dobih odovor na to pitanje - i da, jesam srećan! Potom Sonja reče da su joj naša autistična viđanja (najzabavnije nam je kad se zabavljamo bez ikog sa strane), što na probama, što 'vako - super za neko kanalisanje sebe i kako su joj se promenili neki pogledi na život, ljubav i prijateljstvo otkad je u grupi. ...a meni srce puno... Zatim Nevena veli kako jedva čeka da joj se "završi porodiljsko", kako bi nas češće viđala, a onda pogledam Mionu koja ne kaže ništa, ali se tako slatko smejulji (pomalo odsutno, kako samo ona to ume - čekao sam trenutak kad će posle "pažljivo" odslušane priče da priupita - "E, a o čemu pricate?")... ...i nekako sve ima tako jak smisao... Elem, ako sam ikada imao kakvu misiju po tom pitanju ili pedagošku strategiju (za koju nisam ni znao da sam je razvijao), onda su one veoma uspele. Naučio sam ih (naravno i oni mene) onom najlepsem u životu - da umeju da vole, da pričaju uvek sve što im je u glavi, bez da pomisle: "ispašću glup u društvu" , sve jedni drugima u lice (i što vole i što ne vole da čuju), da pritom nađu način da to kažu, da budu dobronamerni u tome i prihvate to dobronamerno... A što se glume tiče, i u tome su dosegli do onih granica kojima sam i ja uvek težio: znaju sta je iskrenost, proživljavanje, znaju da podtext ima za svakog drugačiji smisao i da je upravo zato daleko bitniji od samog texta, shvataju da se zaljubljivati treba u ličnost (a ne u pol), znaju da se i najnegativniji lik mora voleti i tražiti u njemu ono pozitivno (i obrnuto)... Ljudi, ja njih mnooogo volim. Elem (ovo bi kao trebalo da ublaži prethodnu javnu izjavu ljubavi), posle svega toga, u Bitefu zasviraše i zapevaše "Makao" (skroz simpatična grupica). I prva pesma bejaše "Overpowered" (Rosin Murphy). I poskočismo... I poigrasmo... I uživasmo bićem celim (i prstima nožnim vrelim)... I ređaše se hitovi... Bejaše i Madonna, naravno... A mene ophrva surova energija i želja da se nehajno posvud bacam... I reče Miona Miši: "Ne stoj tu ko deda! Vidi nam Mikija kako skače! Od sad ćemo tebe zvati Dele (kako inače mene zovu, majku im nji'ovu - a samo mi je tri'es dve). I potrza se i Miša. I ovi super pevali. I pevaljka je zaintrigirala glasom i stasom. A i pevač takođe. I 'ajd što ga ove tri prokomentarisaše, al' i nas dvojica imasmo gay-asti komentar kako dooobro izgleda, te pleni energijom. I Sonja mi reče kako sam ja baš lep "čovek". Čovek?!? Ja sam najmanje od svega ikada želeo da budem, ili da mi neko kaže da sam - "čovek", ali ono najgluplje u meni je proradilo, pa sam bio vrlo zadovoljan ovim hranjenjem ega ('di se kaze da sam lep)! I Miona i Sonja rekoše kako mi super stoji žuti dux i da u njemu izgledam tako jebeno mlad. Rekoh ja: "A tek kad prekrijem sede, biću još ljepsi i mlađi!". No, Midžin drug reče kako je njemu baš super ta moja sedoća (tj. proseđenost), te tako ja dragoprimih još jedan kompliment i sad sam pun sebe. I ima češće da nosim taj (total dizajn) žuti dux. I ponekad kojekakav kačket. Još da je Tipsarević sutrašnjim jutrom nadigr'o Rožu Federera, pa ja bih odista puk'o od sreće! No, tu mi bejahu supružnica Iva, moj Maki i moj Alexa (all is full of love) i pružiše jos jednu svakodnevnu rados' življenja. Eto, podelih to sa Vama (I'm overpowerd!) I Milka Canić reče: "Dobro veČe". E, ljubim Vas sve koji pročitaste ovo do kraja (baš ste do j...)!

Nek Vam je sretan Božić i Badnje veče, da se ispeče poneko meče, pa da se krka, jer takav je red, da se iz'edu oraji i med i da donese poklone Božić Bata, i samo da ne ne bude rata (Đoka Balašević) i nek badnjak svetluca i nek vam je sretna i maca i kuca, a ko nema ni kučeta ni mačeta, nek se natovi pečena pačeta. Ja morah da se posprdam sa običajem svesrpskim pomodarskim, sa gospodinom i gospođom srpskom, te napisah prigodnu poemu, te eto da je i podelim s' Vama: Na Badnjega dana pravi Srbo posti i ne vole tada da mu dođu gosti. Cela dana prinuđen je da ponešto zoba, da se hrani nemasnim i da kljucne boba. Tad izjeda ribicu, žitarice, mrkvu, a navečer nehajno otidne u crkvu. Tamo voli petardu da baci da grune, da te triput ižljubi il ramenom mune. A kad ponoć kucne, domu taj se otkotrlja, 'di će prste i tanjire masnim da proprlja, jer tad više ne mora naš Srbo da posti i od svinje ostaviće okice i kosti. I jutrom će poraniti Radovan da bude tad će ženi ostaviti zamazane sude, da ih ona sve propere, jer to joj je zanat a ti Srbo loči, ravan ti je Banat! A i Bačka!