mora da postoji nesto sto vas plasi. nesto sta sanjate pa se probudite u znoju i umorni. ja vec dve noci za redom sanjam riddlera. da,da zeleni covek znak pitanja iz betmena. nema junaka koga se vise plasim. i dzim keri me bolesno prepada u toj ulozi sa onom crvenom kosom. nadam se da nocas nece biti riddlera. u protivnom, moracu da obucem zelenu pidzamu, a pod jastuk da stavim knjigu sa zagonetkama. protiv uroka. betmena, pak, ni od korova ...

bila na premijeri. odusevila se. nisam trepnula. osetila da je beograd svet. shvatila da se plasim crvenog tepiha. shvatila da je slava za neke druge ljude. bila zbunjena. divila se glumi sonje kolarcic. ... idite u bioskop. odgledajte "carlston za ognjenku".

 

 

Neobicno stanje, super osecanje...

Bend iz Beograda, svirali na dosta mesta od Vondera do Akademije.

Meni lice na Beach Boyse u ljubavi sa susetskim Lollogridama + cimet + nesto samo njihovo ...

Vredi obratiti paznju ...

http://www.tussilagoinfo.blogspot.com/

http://www.myspace.com/tussilagomusic

 

Zakleti sam pobornik izlaska u sred radne nedelje, cak i kada moram ujutru da ustanem rano. Uzbudljivije je. Petak volim zbog osecaja slobode jer je vikend najlepsi deo nedelje, mada shvatam vrednost srede ujutru u sopingu od kako imam pauzu na faxu. Petkom nisam izasla ne pamtim, jer imam utisak te prenatrponosti u gradu, koja nekako nemilosrdno guta moju malenkost. Onda sam, razmisljajuci dok sam tramvajem isla kod Urosa da gledamo " Vratice se rode " a kasnije i " Lepa sela lepo gore ", u svojim kariranim sirokim pantalonama i patikama shvatila da je to stvar odrastanja i otkrivanja drugim dana u nedelji kada u gradu ima znatno interesantnijih sadrzaja. U I gimnazije izlazila sam samo petkom i ponekad subotom. To su bili dani apsolutne srece. Tada bi navukla svoju crnu rupicastu majicu i martinke i isla tramvajem do SKC-a gde su svirali neki demo bendovi, posle bi otisla na Akademiju i trudila sam se da izgledam sto misticnije. Tada sam bila fascinirana ljudima koji lepo igraju, a to mi je ostalo i do dana danasnjeg. Iako tada nisam igrala. Bilo mi je glupo, osecala sam se smotanom, a drugima sam pricala da je igrati sminkerski i uvek bi tu spomenula Duran Duran i to kako se gadim istih. To nisam mislila. Bio je bitan sto vestiji gard. I sto crvenija kosa. I sto zategnutije pertle na martinkama. A u stvari sam se divila svim ljudima koji su to telo pokretali bez muke i sa radoscu. Sada , 5 godina kasnije retko kad izadjem uvece a da ne igram celu noc. I obozavam da igram, satima, sa pauzama za neko kratko pice ili cigaru. Bila to sreda, ponedeljak ili cetvrtak. Vise ne nosim rupicastu majicu, nju je zamenila haljina a crvenu kosu smedja.  Izlazak petkom je sad zamenila serija. Lepo je ziveti u Beogradu, lepo je voziti se tramvajima, lepo je umotati se u cebe i slusati Loretu Lin,a i ponekad je lepo ostati kod kuce.

 Artic Monkeys imaju odgovarajuci lyrics za ovoj blog :

You used to get it in your fishnets

Now you only get it in your night dress

Started all the naughty nights with niceness ...

 

Odgledala sam opet po ko zna koji put na B92 " Korak do slave ". Usput sam se prisecala koji bend sam prvo volela najvise - beatlese,pa nirvanu i ramonese,pa ekv. Setila sam se benda koji ne postoji vec 2 godine, a bili su slatki decaci i Dunja i ja smo obozavale njihove depresivne pesme. Bili su perspektivni i mladi, sada ih jos ponekad sretnemo na beogradskim zurkama ili po klubovima - ugojili su se i deluju prazno. Setila sam se mog decka iz I godine gimnazije, koji je svirao bas u nekom metal bendu i mislio da je mnogo opasan. Zbog njega sam nosila crne dugacke suknje i crne rolke. Jovana i ja vrlo istrajno i dalje odlazimo na svirke, a upoznale smo i Muse i Kaiser Chiefse. Chiefsi su divni, nezni i smeskaju se. Bubnjar me zagrlio. Penny Lane, jedan zaista poseban lik... Filmski, i slatko je igrati se nje u Beogradu,ponekad...

E,sad ja vas pitam! Sta mislite o zenama i roeknrolu ? I koji je bio prvi bend koji ste obozavali ? I zasto ?

 

Penny Lane : I always tell the girls, never take it seriously, if ya never take it seriosuly, ya never get hurt, ya never get hurt, ya always have fun, and if you ever get lonely, just go to the record store and visit your friends.

 

 

 

 

 

 

U duhu predstavljanja mladih i uspesnih, a nedovoljno afirmisanih ljudi da se oglasim i ja.

Bend se zove BROKEN STRINGS i pre par nedelja, izasao im je album prvenac,

„ Svaki trenutak ostaje „ u izdanju PGP-RTS. U moru tzv. urbano-tamburaskih-fuck-the-system tonova, ovo odskace, i to opasno. Zato sto je njihova muzika iskrena, emotivna, cvrsta i osvescujuca. A nasoj sceni treba jos par samara osvescenja da bi mogla da se i nazove tako uopste. Ako niste culi, uradite to. Pogotovu paznja na pesmu

„ Grad „ .

Ovi ljudi daju novi sistem vrednosti, bez pljuvanja starog. Konacno ! Jer bunt sam po sebi ne znaci nista, ako ne postoji neki drugi svet koji je alternativa. A moja soba je drugacija, kada njom odzvanja :

 

„ I noge hodaju same, sve sto si znao, vise ne postoji ... „

 

www.broken-strings.com

 

www.myspace.com/slomljenezice

Ustajem, prilicno nervozno zbog nemogucnosti da dobijem koncentraciju i konacno pocnem da ucim ozbiljno. Ukocila sam se. Kuvam caj od brusnice, i pijem sok od brusnice. Sok je leden, a caj vreo, sto smatram totalno nefer. Ali pijuckam. Pricam sa Dunjom narednih sat i po vremena o tome kako je svet jedan haos, kako obe zivimo u vanvremenskom prostoru jer vec danima ne izlazimo iz kuce. Dobrovoljni karantin. Slusam Artic Monkeys i rucam. Nikad ne doruckujem, jer taj obrok ne podnosim, a to je jer ne volim jutra. Pogotovu ne zimska. A mozda i nije tako. Tako je samo u ovom trenutku, ne znam sta ce biti posle. A kao da je bitno ? ! ? Za rucak imam povrce na pari i samo to jer sam praznicno ugojena. Volim povrce na pari, i jogurt. Jogurt i panadol su najveci lekari za jednu stvar - mamurluk. Nisam dugo bila mamurna, pa sam zaboravila na tu cinjenicu. Odlazim na sajt NME i gledam slike Oasisa i Libertinesa. I tu shvatam - nije fer.

Nije fer sto nisam rodjena u Londonu, sto ne mogu da idem na koncerte mojih omiljenih bendova, sto ne mogu da kupujem stvari u second hand sopovima u kojima se oblace svi ti divni alternativni ljudi, nije fer sto je Beograd u odnosu na London pokusaj muzicke scene i to mu je kompliment, mada ja tu scenu pratim i neke bendove volim, ali to nije to.

Pravim se da mi se spava, ali ne spava mi se, mama mi govori o tome kako nije normalno spavati po 14 sati, ja govorim da moram da spavam jer sam hronicno umorna, sto je gnusna laz, samo hocu da se sklonim, da nema nikoga. Spustam roletne, mrzim dnevno svetlo, pokrivam se cebetom preko glave, pustam " Bigger boys and Stolen sweethearts " i ta pesma je nekako sarkasticno-tuznjikava, gorko - kisela i divna. Zatvaram oci, vidim sebe kako radim u NME, kako nosim belu haljinu na bretele do kolena i belu maramu i srebrne baletanke i torbu, nasminkana sam tonom crnog ajlajnera i sljokica, kosa mi je duza 20 cm nego sada, a mozda i  30. Ulazim u redakciju, tu je kolega sa kojim se gledam ispod oka kad popijemo koju vise u pabu preko puta, slusamo " Cigarette smoker Fiona " jer ja pisem pod pseudonimom Fiona Shoe, i kolega mi daje akreditacije za Glastonbury gde treba da pricam sa Liamom i Noelom, sa Kaiser Chiefsima, a to mi je malo teret, molim ga da on preuzme Chiefse, jer je njihov bubnjar moj bivsi decko koga sam upoznala u kaficu u Lidsu u kome je radio kao klinac. Kolega pristaje ali samo pod uslovom da ga vodim na zurku. Ja pristajem. Kolega Mick dolazi po mene u 9, ja otvaram vrata mog malog stana, koji je sav eterican i nezan, ali sa napadnim sajber namestajem. Ziveli kontrasti ! Mick se smesi, obucen je u white-stripes fazonu, crveno-belo-crno, samo mu fali lizalica, to mu i kazem, od kaze da ih mrzi. Ja imam malu ljubicastu haljinu, i stikle, i crnu cupavu jaknu, on kaze da zna da smeram nesto veceras ja se nasmesim i kazem da je Jules proslost, bas kao i zivot u Njujorku. Opet lazem. Mick prica kako je pevac Artic Monkeys mnogo fin, i da su ugovorili slikanje. Ulazimo na zurku, Pete i Kate su u centru paznje, caskala bi sa Amy Winehouse ali cini mi se da je to nemoguce, Liam je tu bez Noela, sa gomilom zena kao i uvek, koje kao i uvek tretira kao stoku. Arogantno mi se smeska, ja masem. Mick nestaje do sanka, a ja pogledom trazim gospodina K. sudaram se sa Fabom, predugacka mu je kosa, ali necu mu to reci, ljubi me ovlas u obraz, kaze da je tu, i da ga nadjem gde i uvek. Umorni su od puta. Pa zaboga ovo je zurka zbog njih. Ni to mu ne govorim. Gospodin Jullian Kazablankas, sedi u separeu, sa pivom i bendom, pitam se u tom trenutku sta vise voli, uljudno se pozdravljam sa svima, njemu se beskrupolozno bacam u zagrljaj, neki polu-sedeci, divljacki se ljubimo, rusimo kriglu, nije nam stalo, crna jakna mi pada, jedno rame mi je golo i mi nestajemo ka sanku. Secam se scene iz "Almost Famous " kada zena dolazi na turneju i smeskam se jer njegova zena sada verovatno spava. Nisam tuzna, jer ja znam da on mene voli, i znam da cu ici sa njima na sledecu turneju, i da ce nam biti genijalno, i ne interesuje me burma koja svetli u svim spotovima, i pod svim strob-svetlima, on je pevao meni :

"I remember when you came

You told me how to sing

Now, it seems so far away

You told me how to sing ... "

jer sam ga ja naucila da peva "Don't give up on me " dok smo pijani lezali na podu mog stana prosle godine, a njegovoj "zivotnoj saputnici" :

"Now it's three in the morning and you're eating alone ... "

 

***

 

Ustajem zbog telefona. Jebeni telefon. Dunja me zove da dodjem da gledamo neki film. Kazem da dolazim. Tesko se odvajam od kreveta. Jos teze od Artic Monkeys. Izlazim u ruzno predvecerje i pokusavam da nateram sebe da se ukljucim u realnost. Uspeva ali na misice. Dunja mi otvara, sedimo i cutke gledamo film, ostajem kod nje da spavam.

Neke stvari imaju veze sa danom. Ovo je dan za London. I to me rastuzuje. Jer je to automatski izgubljena utakmica jer moj tim nema dovoljno igraca. Nadam se da ce sutra biti dan za nesto malo realnije.

 

Mislim, bez obzira na sve, da je neznost i ranjivost lepa. Da, iako potpuno NE-MODERNA moze da nadje nekoga ko ce je razumeti. I da ta, Dunjina ranjivost i neznost mene vraca u zivot posle svega. I kada se mi se ona nasmeje i u ruku mi na zurci tutne neki dzin-tonik, znam da ce sve biti u redu.

Bude malo kiselo, lice vam se grci kada neko ostavlja i kaze : „ Ti si isuvise nezna.“

Mada mozda nije ni vazno ...

Jedino sto je malo zajebano kada sa nekim posetite drugu planetu. I na toj planeti ste neka druga devojka. A onda ta planeta odleti u vazduh. I vi nikada necete vise moci da budete takva devojka kao sto ste bili na toj planeti.

 

... da li te pitaju s bijesom u sebi 
ne tajeci nista 
ne htijuci mnogo osim zivota 
o cemu razmislja obrisano lice 
izmedju dva osmijeha ...

 

 

 

" VRELINA GORNJIH SPRATOVA , U BUKA VENTILATORA, JEDAN PLES I TI I JA, PREKO KROVOVA... SCENE IZ NEMIH FILMOVA, TVOJ POGLED S TELEVIZORA ... "

 

I vreme za rekapitulaciju... Generalno, ne mislim da je ovo bila moja godina, ali i da to nije. Bila je ok. A ja najvise mrzim te reci - ok, u redu ... To je vec moj problem. U 2007. uspela sam :

1) izlazim do iznemoglosti 2) pronadjem mesto u Beogradu koje je postalo moja oaza 3) napisem scenario za deciji film 4) odem na koncert Kaiser Chiefsa 5) dan planete zemlje proslavim uz Obojeni Program 6) odem an koncert Musea 7) zaljubim se u potpuni promasaj od coveka,uspem da vise od pola godine potrosim na njega, i shvatim tek pre neki dan gde sam gresila 8) upoznam Janu 9) otkrijem Goribor 10) nepovratno zavolim Autopark 11) kupim tufnaste starke 12) zavolim peceno kestenje 13) shvatim da je " Decko koji obecava " moj omiljeni domaci film ever 14) shvatim da je " Almost Famous " moj omiljeni strani film ever 15) rasplacem se jer je umro Antonioni 16) shvatim da je dzin tonik najlepse pice 17) napisem svaki dan nesto smisleno 18) odem na Ohrid i shvatim sta znaci odmor 19) pijem 3 kafe dnevno i osecam se pospano i dalje :) 20) zakljucim da je jedini muskarac kome bezuslovno verujem moj najbolji drug Djura 21) dobijem iz Amerike cipele na paltofrmu u kojima izgledam kao Lidija iz " Bitldjusa " 22) naucim da citam Valjarevica u prevozu i tako se iskljucim iz surove realnosti 23) zavolim muzicku scenu u Nisu 24) svako jutro ustanem u trudim se da se nasmesim bez razloga 25) naucim da se jako dobro foliram kad me neko namerno povredi 26) NE naucim da ne placem na javnom mestu 27) moja mladja sestra je osvojila zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu u kosarci i postala moj heroj do kraja zivota ... 28) upisem II godinu studija 29) dobijem od bivseg decka iz Pariza parfem koji ovde nema da se kupi

I verovatno mogu jos dugo ovako... Sve u svemu nije da sam bilo je lepo, ali taj komadic u slagalici koji fali je preveliki da bih mogla da kazem ovo je moja godina. Najsrecniji dogadjaj : * jedan izlazak u bioskop sa sestrom, kada sam shvatila koliko je divno sto smo nas dve sestre i sto ona postoji toliko razlicita od mene, i toliko savrsena u svom postojanju. Najtuzniji dogadjaj . * 15.10. cini mi se oko 5 ujutru, jedna ulica u sirem centru grada, ja sama idem kuci i idu mi suze jer sam primila samar realnosti punom jacinom, pri tom je hladno i celo telo mi se trese ....

Lepo se provedite nocas!

Ustajem. Jedva, iz sedmog puta. Umivam se, perem zube,jedem dve kruske. Ne pijem kafu, ali zato palim cigaretu i muzicki stub iz koga je iznenadno krenulo " Nebo " Elektricnog Orgazma. Super za razbudjivanje. Izlazim iz zgrade 261, palim sledecu cigaretu. Prelazim ulicu, ulazim u autobus 46. Silazim na Autokomandi, smeskam se, hladno mi je, ali mi divno stoji ovaj novi sal. Nakon 4 minuta i 56 sekundi, ulazim u prepun autobus broj 18 i trudim se da razmisljam o moru a ne o guzvi u prevozu. Neka nervozna zena cokce i psuje tacno iza mojih ledja. Neko smrdi na kiseli kupus. Silazim, srecna sto sam napolju, na slobodi. Polako hodam u mojim 5 godina starim ali genijalno ocuvanim martinkama po snegu. Ulazim u zgradu FDU, ucionica broj trideset i nesto. Posle 2 minuta i 18 sekundi profesor ulazi i pricamo o mom obozavanom Krlezi.

Tri sata popodne, 10 minuta i 34 sekunde. Ulazim u 67, slusam Beatlese, citam pesme Milene Markovic. Silazim na Zelenjaku, nalazim se sa Dunjom. Ona nosi roze sal, ima savrsenu kosu i smesi se. Nije nasminkana. Spustamo se do magacina, da vidimo izlozbu Goranke Matic. Otvaramo celicna vrata i ulazimo u magacin. Ja stojim kao ukopana pored slika Radnicke Kontrole, pogotovu pored ove koju sam postovala. Ulaze jos neki ljudi. Neka devojka se naglas smeje i komentarise kako je Koaj bio debeo kad je bio mlad. Nije, ali nema veze. Imao je samo mikrofon frizuru. Shvatam da nikad necu moci da se osisam kao one cice iz Boya. Mozda je i bolje. Zivela duga kosa. Ili je bolje da nosim kratku ?!

Izlazimo iz magacina, i odlazimo na kafu. I nije bio tako los ponedeljak.