Svet je otišao u ćorsokak i ne zna kuda dalje. Ozbiljno vam kažem. Krupnim koracima, preko Gagarina, Konkorda, servo volana i mobilnog telefona, stigao je u rebus i zagonetku. Sada sedi zbunjen, kao ja na kontrolnom iz geometrije u šestom osnovne i gricka olovku. Baze i stranice se mešaju i prelamaju. ''Ma je li ovo beše za trapez il' za piramidu?''

26. 11. 2009.
lokacija - Svet oko mene (kao novi nastavni predmet)
posmatrač - ja, lično (Obično prvi ili drugi po redu u dnevniku. Dakle, večito spreman)

Evo, recimo, Crkva.

Episkopi kao učesnici Velikog brata ulaze u finiš kampanje koju su započeli još prilikom odlaska preminulog Patrijarha Pavla u VMA. Redjaju se gostovanja na TV i radiju, malo - malo, pa osvane neki članak, javi se neki ''dobroupućeni'' i ''poverljivi izvor''. Pojavi se trač, rodi se ideja, zbiraju se glasovi. idibegaj.org/crkva/kampanj

Izgleda da je 19.12. taj datum. Za sada, samo izgleda. Ne bi bilo prvi put da se stvari nekim čudom iskomplikuju. Može da se dogodi intervencija veštica, ispad navijača, otkriće da je Ratko Mladić zapravo Nataša Kandić, Oli Ren stend ap komičar, a sve ovo oko nas rijaliti šou. Mislim, ne kažem da će se desiti, samo kažem da je sve moguće.

Nekada bih i voleo da je sve ovo rijaliti šou. Da ja kao radim gde radim, kao živim gde živim, i onda neko kaže ''cap, vraćaš se medju Blufonce''. ...Kul, može. Smem li da ponesem cigarete tamo?

Ne kažem da mi je loše, suprotno. Već, nekako, nedostajaće mi ta nesloboda. Evo, osećam. To ti je kao u vezi. Kad pizdiš zbog toga jer si dugo sa nekim i želiš pošto - poto neku slobodu, kada je na kraju i dobiješ - ne znaš baš šta bi sa njom. Još gore, zaboraviš kako je to kad si nekom nešto obavezan. Tako smo zaboravili prazne rafove, kanistere na trotoaru i Slobin anfas u pola osam. Mislim, ja jesam. Potisnuo, zaboravio, isti djavo. Vreme pamtim tako što sam vezao lepše emocije i anfase uz svaki prelet aviona, studentsku besparicu i iščekivanje ove ''slobode''.

Vidim nas par, recimo Boba, Laza, Stanko, Gavra i ja, kako dobacujemo madjarskoj carinici te famozne biometrijske pasoše i prolazimo ''ladno''. Prvi, drugi, treći put... Više nije uzbudljivo. Ništa me ne loži da organizujem put van. U inat mi se sedi kod kuće ili ide u Vrnjačku Banju. Nikada nisam bio tamo na odmoru. Niti na Tari. I znam da će se mnogi osećati tako. I da će turizam ovde da procveta. Nekako se kao logičan nameće zaključak da je sve ovo oko ulaska na belu Šengen listu zapravo dobro osmišljen potez Ministarstva turizma Republike Srbije. Ako je tako - skidam kapu, alal vera majstori!

Medjutim, nije. I ja ne znam zašto pišem ovo. Obično ne pišem dnevnik. Glupi pamte, devojčice zapisuju. Nema veze, neka ga. Neka bude podsetnik da kada budem balavio gledajući na auto šouu (koliko je ovo neispravno) u Milanu neki super novi model automobila, i nervirao se što nemam dovoljno godina života da ga otplatim, shvatim da je nekada bila misaona imenica sesti u auto posle doručka i sa biometrijskom, tada već ličnom kartom, biti u prilici da se sekiram oko koještarija.

U svakom slučaju. Čekamo devetnaesti.

Ako je u februaru dan zaljubljenih, u martu dan žena, a još uvek nismo sigurni kog je meseca dan državnosti Srbije, je li februar, novembar ili jun, dan njenog veličanstva kafane je definitivno u oktobru! Tačan datum nije poznat, ali se prepozna i istupi iz vrste sam. Čim temperatura padne ispod pet stepeni - eto ga.

Nekako, lepo vreme nije za kafanu. Nije brate. Znoj, prašina i komarci - kao na koncertu B. Dugmeta... Dakle, loše. Kažem lepo, oktobar je mesec za kafanu. Ako može da popričeka taj hladni dan do pred kraj meseca, pa da sve zamiriše na Novu godinu - tim bolje. Onda te ponese neko slavsko raspoloženje, pa se dodatno raspištoljiš.

Ko kaže da nema kafanski gen - jednostavno laže. I ja sam tako lagao. I mislio sam da ne znam nijednu pesmu. A, onda, negde u ćošku Korčagina, čiju smo kasniju izgradnju bašte i par gazdinih letovanja udruženo finansirali Stanko, Laza, Gavra i ja, proradi onaj jutarnji program radio Beograda 1. I, ja znam i Cuneta, i Topalovića i Silvanu, i kompletan tekst ''Gde si dušo, gde si rano'' i bosanske sevdalinke, i dalmatinske klapske pesme i makedonske sedmoosminke i slovenačke polkice. O domaćoj literaturi reko' malpore, da i ne pričam.

I bilo je dana, sada smem da kažem, kada se sedelo do jutra, pa išlo ko kući, ko na ispit, a ko na burek pa na posao... Eh, pluskvamperfekat!

Elem, desilo mi se da sam nedavno, prilikom prvih hladnih dana obišao sličan objekat kulture. Jedna od onih uštogljenih kafanica, smeštena u centru grada, dizajnerska kreacija sa sve listom čekanja, dva reda stolnjaka, uvek čistom pikslom i muzikom koja ti persira. Mislim, nisam ja za hardkor kafanu sa autobuske stanice, znaju to moji drugari, ali osnovni elementi moraju da postoje ako nešto oćeš da zoveš pravim imenom. Levo veselo društvo - Slovenci, desno - zaljubljeni par. U moje vreme, to nije bilo...

- Šta ćete da popijete?
- Ima li Jelen?
- Nema, imamo Tuborg, Becks i Stellu.

Uh, ja mnogo volim Stellu, ali nije bila plata. Kasni ko železnica. Stella ima taj problem što je mnogo dobra. Ko ne pije pivo, Stella vam je kao eurokrem, šampion medju slatkišima. Meni bar bilo šampion kad sam bio mali.

- Dajte litar, litar. Smederevka?
- U redu. Brzo stiže.

Konačno! ''Brzo stiže'' znači da je konobar iskusan. Da je prevejan i da paziš ceh. Da prećutiš tri pića na njegov račun, ali isto tako i da znaš da će uvek biti tu kada trebaš nešto. Muzika je obigravala oko Slovenaca koji su nazdravljali i zabavljali se. I...samo to. Vide Romi da nema tu leba. Ovi zaljubljeni se cmaču i piju neko fino piće. Ma ne interesuje ih virtuoz na violini. Na kraju, dolaze do nas trojice.

- Šta biste momci?
Osoba A: - Hajde ''Bele ruže''...
Šef orkestra: Auu, fale nam instrumenti, može ''Djelem, djelem?''
Osoba A: Može, al' za pola para. Ajmo...

Odsviraše oni to nekako, nije loše, ali Bele ruže su Bele ruže, a Djelem zna svaki stanični orkestar.

Osoba B: - Može li ''Pitao sam malog puža?''
Pih, taman sam ja to 'teo da tražim. Naučio me je Lazar da sa tom pesmom proveravam koliko je ciganski orkestar zaista ciganski. Jer to im je himna. Lazar zna sve te pesme, a i one što ne zna, peva kao da zna.

Š.O.: Pa hajde... probaćemo, nismo svirali dugo.

Uh! Onaj mali što svira u sedmici od Liona do Djerma je profesor za ove sa leptir-mašnama. Bole uši. Ma, boli srce za tim koga sve menadžeri puštaju da svira u kafanama.

U takvom raspoloženju se Š.O. obratio meni.

- Šta ćemo sada?
- Hajde, ali samo ako znaš, dvaput razmisli pre nego kažeš, sada budi pažljiv tako ti duše Mandovske, ''Ne kuni me, ne ruži me majko''.
- Uh, kume, pa ko će to da peva? Može li ''Lane moje?'''

- Ej, ja idem! Popijte ovo.

Osoba A: Sereš!

- Ma jok, vidimo se.

Osoba B: Ajd, vidimo se.

- Leonarda, daj brzo vode!

Zavapio je Zvonimir Boban videvši vesti na HRT-u. Protrljao je oči i naćulio uši, sve u nadi da satelitski signal u Italiji nije dovoljno dobar i da ga je neki čudni šum naveo da krivo čuje prezenterku. Kada je u nastavku vesti video i snimak, sve mu je bilo jasno, ali i dalje jednako nejasno, kao uostalom i svih ovih, skoro dvadeset godina.

Da, toliko godina je on heroj hrvatske nacije. Toliko dugo njega više pamte po traljavom majgeriju nego po stotini fantastičnih fudbalskih poteza koje je prosipao po svim terenima od Imotskog do Milana, osvojivši usput šest klupskih titula u Italiji, jednu ligu šampiona, jednu titulu šampiona planete, kao i treće mesto sveta sa reprezentacijom. Sve to vreme, Zvonimiru nije jasno kako je došlo do toga da on iznenada oseti toliku hrabrost da pred kamerama i pred pedesetak hiljada ljudi, šutne policajca. Jednog od onih od kojih se kao dete, sa džepovima punim klikera, skrivao po ćoškovima Imotskog, ne zbog kakve krivice, već zbog strahopoštovanja prema uniformi, istog onog skoro bogobojažljivog osećanja koje je naslutio kod svog oca svaki put kada bi snizio ton kojim priča dok prolazi kraj stanice milicije. Sve to vreme, njemu nije jasno i kako je jedan takav majgeri, za samo nekoliko meseci okuražio momke iz Splita, Šibenika i njegovog Imotskog da oko glava vežu crne ''komandos'' marame, a one momke iz Niša i Beograda da kamionima i tenkovima krenu put Hrvatske u nadi da će, tada još uvek zemljacima, poskidati iste marame u paketu s glavom. Sve to vreme njemu nije jasno zbog čega je krišom išao sa Dejom na kafu, sa Jugovićem na ručak, sa Sinišom u kafanu.

- Daj i šećera Leonarda! Čuješ li šta ti govorim ženo!

Na perfektnom talijanskom je ponovo zavapio Zvone, videvši na televiziji kako beživotno telo navijača ubacuju u automobil. Video je kako rasturena policija, kao onomad na Maksimiru, trči unezvereno i u strahu. Kako igrači istrčavaju van stadiona ne bi li zaustavili ono što se dogadja u Širokom. Kako je u zagrebački televizijski studio odmah pozvan sociolog koji žestoko vredja sagovornika koji se linkom uključuje iz Sarajeva, a ovaj mu ni sekundu ne ostaje dužan. Video je krv i srču na ulici, slomljene izloge i zapaljene automobile. Video je kako Karl Bilt odmah saziva sastanak predstavnika tri konstitutivna naroda, gle apsurda, opet na aerodromu, kao onomad u Ohaju. Video je i kako se ubica predaje, pa beži, pa kako njegovi advokati smatraju da je negde u Hrvatskoj gde je siguran kao Glavaš u Mostaru. Video je kako ''vodje'' navijača ponovo prave konferencije za štampu. Video je kako Dodik likuje, a kako Hadžihafizbegović u svom ministarstvu za sport i razonodu razonodi novinare pričama o vremenu kada je on bio fudbaler. Video je nesrećnog Ćiru kako, kao nekad Osim, krši ruke razmišljajući o atmosferi u reprezentaciji pred ključnu utakmicu sa Belgijom. Video je sebe u odrazu televizora kako devetnaest godina stariji ima istu onu tupu facu koju je imao kad je došao kući posle prekinute utakmice sa Zvezdom.

- Ma jebem ti fudbal.

Rekao je i prebacio na karling, nešto što nije sport, već neka skandinavska zajebancija, glupa ko Kerum.

- Ne treba vode, idi vidi šta rade deca.

 

08.30 am!

They tried to make me go to rehab but I said 'no, no, no'
Yes I've been black but when I come back you'll know know know
I ain't got the time and if my daddy thinks I'm fine
He's tried to make me go to rehab but I won't go go go

Ja sam negde sa Ejmi, daleko od zamračene sobe sa velikim ogledalom koje mi je Maja dala kao poklon za useljenje. Njen tata je staklorezac i ima pošten posao na Novom Beogradu, i vredan je, i sviramo zajedno kod njega na slavi, a Maja je moja super drugarica i...

telefon opet vrti prvu strofu (stari je model pa ne moze da downloaduje celu pesmu).


They tried to make me go to rehab but I said 'no, no, no'
Yes I've been black but when I come back you'll know know know
I ain't got the time and if my daddy thi...
- Moooolim?!
- Bblab bbl
- Molim?
- Vladimir Banić?
- Da, ja sam. Ko je to?
- Dragana J.
- Otkud ti? (Gledam na sat i ne mogu da verujem kada vidim da je nesto preko 8. Koji sekund kasnije shvatam da je nedelja i moje čudjenje se pojačava).
- Pa evo, u Beogradu sam, pa reko' da se javim.

Mislim se, mogla si da se javiš i posle prve utakimice premijer lige koja se nedeljom igra u 13h. Ili pre dnevnika, ili nisi morala uopšte da se javljaš. Lepo smo raskinuli pre četiri godine i nekoliko meseci i ti si se preselila u drugi grad gde imaš lep posao u stranoj firmi i gde ćeš verovatno ostati do penzije. Kad smo se onomad videli na kratkoj kafi u Fontani shvatio sam da se zabavljaš sa direktorom te iste strane firme u kojoj radiš i da ti je ok. Ja neke savete i ne dajem, imam para koliko za sebe pa u skladu sa tim i nemam za pozajmicu. Ruku na srce, i nije nam nešto išlo osim što smo lepo popunjavali vreme jedno drugom, ali se nikada za tih par meseci nismo stvarno sprijateljili, pa ne verujem da ti nedostajem, jer ti meni jok. I jebote, sinoć sam došao u pet, jer sam opet patio za bivšom i koji me moj zoveš tako rano jer znam da će glava zbog toga provereno da me otkida do srede. Šta bre 'oćeš?
Sve sam to mislio, a rekao sam:
- Okej, i ja sam u gradu. Šta ima novo?
- Pa, vratila sam se u Beograd.
- Super, jesi li u starom stanu?
- Mhm, tu sam sa detetom.
Au!
Mislim da je i poslednji špricer, onaj najblaži koji se služi posle 3 u svakoj poštenoj beogradskoj kafani, kada konobari brinu o tvome zdravlju, opštoj bezbednosti u saobraćaju i svom skučenom mesečnom budžetu, kroz znoj izleteo iz mene brzinom novog friziranog ruskog mlaznjaka. Odjednom, kao pred kraj svake ekranizovane epizode Šerloka Holmsa, sve počinje da dolazi na svoje mesto. Ti shvataš ko je ubica, on pokušava da beži, inspektor kakosebešezove ga stiže i hapsi. Sve je jasno. Imaš premise, imaš zaključak. Zločin i kaznu, subjekat i objekat, sećaš se glagola kroz maglu. E, tu smo! Glagoli su ono zbog čega se robija. Postoje svršene rečenice, ali i one nesvršene, one koje traju u do nedogled i koje te sačekaju kada se najmanje nadaš.
U trenutku spoznaje realnosti, kao ozbiljan čovek, moraš prihvatiti odgovornost. Okej, prihvatam. Prihvatam sa rezervom da ću prvom prilikom uraditi test očinstva. Razmatram pozitivne strane. To je sada veliko dete. Četiri godine bre. veliki dečko/devojčica... Ujbt, koga imam, sina ili kćerku? Trudim se da zvučim poluzainteresovano i nepreplašeno, neprestravljeno, spremno za prihvatanje svega što mi se stavi na dušu...
- Sa detetom. Super. Je li sin ili kćerkica?
- Devojčica.
- Mhm, mhm, pa lepo. A, kako se zove?
- Sofija.
- Baš lepo ime.
I dalje se trudim da budem smiren. I uspevam. Do grla. Od grla naniže - grč i Dragoljub, za to jutro specijalno raspoloženi Djuričić, u grudima. Jedno stopalo u Rejkjaviku, drugo na jednom od onih smrznutih vrhova koje je predani Piter Džekson posetio snimajući svoje remek delo. Ipak, imam grlo. I jezik. Zahvaljujući njemu sam i završio fakultet, i dobio posao, i smuvao Jelenu Vučković Vuču kada smo bili šesti osnovne. Pratio sam je do zgrade i nosio joj blok za likovno. Onda sam posle jedno četiri nedelje nekako uspeo i da je istim poljubim u bioskopu Slavica u toku projekcije filma Kraj Bejbi. Od tada, pa do danas, Džoni Dep ima posebno mesto u mojoj kategorizaciji glumaca. On je u fijoci ''večiti''.
- A, koliko ima Sofija?
Tišina.
- Mislim, koliko je stara?
Odjednom, nevidjena griža savesti počinje da me peče. Pa ja nisam video to dete! Sigurno je lepo. Dragana, osim što ima neke bubice, izgleda super, jako je pametna, lepo je vaspitana. Da me ubiješ, nemam pojma što smo se razišli. A, da. Upoznao sam ljubav svog života. Navodnu! Dakle, sve sam preskočio. I cepanje košulje, i biranje imena. Dobro, Sofija i nije loše, čak lepo. Odjednom mi se svidja. I ja volim to dete kao da sam ga ja rodio. Uh, ali nisam. Ova što ga je rodila je sigurno besna. Mora biti dobro besna čim me zove tako iznenada, u cik zore, posle četiri godine i nekoliko meseci. MORA biti da je Džeki Čen, sad ću da te razvučem ko slinu, besna. Mora biti da me mrzi i da je čekala ovaj momenat da me pozove. Ne može biti gori. Ali, opet, ja neopisivo volim to dete i volim što sam otac i što sam u vreme mobilnih telefona, stresa, života pod Slobom Miloševićem, četvorosatnih jebenih straža na minus 27 na Prokletijama i dalje sposoban da imam decu! Dokazao sam sebi da sam bar za to sposoban. Znam bar jednu osobu koja će biti ushićena. Moja mama. Dobro, radovaće se i ostali. Ako ništa, bar ću biti predmet dooobre zajebancije do ulaska Srbije u EU 2042. Ma nema veze, kako se ono kaže - nek je živo i zdravo.

Čujem mumlanje sa druge strane.
- Šta si me pitao?
- Pitao sam te koliko je stara Sofija?
- Pa ima četiri...
Srce staje, vitalne funkcije se usporavaju. To je to. Gotovo je. Imam odraslo dete i ja sam srećan čovek. Ne znam ni sa kim je to dete živelo do sada, ni gde, ni kako izgleda, valjda malo liči i na mene... Valjda će me prihvatiti par puta mesečno kada je budem vodio po Tašu.

- ...meseca.

- Idi bre Dragana u majčinu! Zovem te popodne.

čitali ste. iz revolta zbog socijalne nepravde (uručeno opštinsko rešenje o uklanjanju bespravno podignute pomoćne prostorije koja se koristi kao nužnik u ulici Cara Dušana, broj poznat redakciji...) baka je pokušala da pojede glasački listić. tužno. sa parolom bez smisla okešenom oko vrata. u nameri su je sprečila dva starija člana komisije koje je na to podstaklo zdravlje listića za koje su kao posmatrači ispred svojih stranaka odgovorni. treći, verovatno mladji od dva paperguarda, ontogenezom osposobljen da rukuje fotoaparatom na mobilnom telefonu, fotografisao je slučaj. onda je brzo pozvao redakciju kurira i uvalio im fotku. prokletinja.

baka je odvedena sa biračkog mesta. nužnik će biti srušen.

antifašisti beograda umiru ili se kriju po stanovima preplašeni brzim automobilima kojih ima svuda. kada miruju, ti automobili su na trotoaru. narkići i dizići im otimaju premale penzije. njih je sve manje - antifašista, a sve je više fašista. klupe na kalemegdanu su sve praznije. danas sam prošao tuda i tri od pet šah stolova su bili prazni. oni su imali svoje vreme... imali su ciljeve i ideale. praktične. jebiga, podigli su zemlju. i mi možemo da seremo kako su tada svi oko nas izgradili države i da bi to uradio bilo ko, a sve prelazeći preko mrtve gazele 45 min na 30 stepeni. šta sam ja radio? rušio slobu... dobio voju.

najtraženija sirovina u srbiji je entuzijazam. zašto? jer ga nema. a ko ga ima krije ga jer lako može doći u poziciju da ispadne glup u društvu. ja imam praktičan cilj. hoću da mi okruženje bude lepo. da nema grafita. već imam jedan post o tome i ovo je nešto kao održavanje kontinuiteta. hoću da ljudi oko mene počnu da delaju praktično, a ne virtuelno i na nivou parola i trebologije. i hoću da znam da će naši roditelji, koji će uskoro postati babe i dede, moći da računaju na park, stazu i pešački prelaz. poštovanje pre svega!

a onda sam završio faks, našao jedan, drugi, treći posao...

rekli su mi da odjebem, a onda sam godinama provodio fantastične noći i dane sa prijateljima, devojkama, nepoznatim ljudima...a nekada i sam i bilo mi je dobro!

rekli su mi da odjebem, a ja sam igrao fudbal, svirao gitaru, pisao pesme i prozu, išao na koncerte, gledao filmove, živeo filmove.

rekli su mi da odjebem, a ja sam bio na venčanjima, veridbama, slavama, sahranama, razvodima...

rekli su mi da odjebem, a ja sam putovao, dočekivao, izbegavao, uvaljivao se.

rekli su mi da odjebem, a ja sam trpeo gsp, vojni rok, nestanke struje, ubistva, prebijanja, šikaniranja, zastrašivanja, udruživanja, sektašenja, klericiziranja.

rekli su mi da odjebem. sad ja njima kažem isto. oni bez mene ne mogu, a ja bez njih da. niko nema pravo da me kampanjom tera da mu sačuvam platu.

NEĆU IZAĆI NA IZBORE NIKADA VIŠE!

FYA!

slusam rundeka. ruke. gledam kroz prozor na Stokholm. Stokholm zivi mimo mene. vozovi prolaze... svedjani i svedjanke hodaju ne dodirujuci se. gledaju se retko i pazljivo. vikendom bez zastite. imigranti tumaraju. imigranti su oportunisti.

siromasno svetlo u stanovima deluje uspavljujuce, a grad iz autobusa flertuje sa putnikom koji se vozi u 9 uvece. on je sam sebi dovoljan. putnik. autobus sarmantno mirise... za razliku od metroa koji je sterilno cist...ali nema miris. metroi su za putnike amatere.

niz sivo stenje koje raste svuda po gradu sliva se kisa. njoj nije dosadno da vecito putuje iz mora u more. stenje se ostri zbog nje. boji se nestajanja. igra muskarca i zene.

izgovaram reci koje suste i sadrze ö,ä,å. one se opiru i zvuce kao proteze. reci me bojkotuju. drugi kazu da mi dobro ide... ceo zivot verujem drugima.

haiku razglednica za nezadovoljne i potlacene nema smisao...

pre 40 godina Vasko Popa je napisao zbirku pesama ''Sporedno nebo'' . tada, Srbija je bila svet, a Srbin je cenio Vaska. danas, niko nikog ne ceni, naročito ako taj neko nema relevantnu moć. pošto je mrtvi nemaju, zaključak je lagan...niko ne ceni Vaska.

nisam bio za to da se održi izložba gde će Adem Jašari zaslužiti 2x3m beogradskog zida. takodje, protiv sam upotrebe sile kojom se prekida izložba, ali činjenica je da je provokacija prethodila činu...(koga ne odobravam). prst u oko, hmmm...palac!

ovih dana očekuje nas poslednji umirući trzaj bivše nam juge, najbolniji od svih jer jedino mi znamo da to nije uspavljivanje sfrj već operacija na živo arhaične nam Srbije. moj odgovor tome je pesma Vaska Pope prevedena na engleski

 THE HOUSE

Along with the first false sun
We got a visit from Agim
The woodman from near Prishtina

He brought us two red apples
Wrapped in a scarf
And the news that he'd finally got a house.

At last you've a roof over your head, Agim

No, no roof
The wind tore it off

You've a door and windows then

No door and no windows either
The winter carried them away

You've four walls at least

I've not even got four walls
All I have is a house like I said

The rest will be easy

zbog njega sam počeo da pišem, a prva pesma je zapravo bila omaž...

Posle zabave ostadosmo drug i ja

oprasmo čaše i skupismo otpatke 

otišli su svi velikani u noć i u jutro

raštrkani po staničnim peronima 

a nas dvojica u nesanici i u piću

trabunjasmo pesme Vaska Pope 

saplitali smo se grohotom

o stolove i žardinjere

mašući rukama i crvenim ušima 

posle su došle laste i šuštale su krilima

namestismo kravate i požurismo na posao 

 eto...čitajte Vaska