Mrzim plaćanje gradskog prevoza. Ne znam da li je to moje odrastanje u vreme kada je plaćanje prevoza bilo veoma relativna i pretežno nepostojeća pojava, ili jednostvano moja ideja lične slobode kretanja – ali nešto u meni uvek antagoniše koncept plaćanja prevoza.

Sad, moj bes se mozda učini pravičan nama Srbima – naš prevoz je odista neorganizovan, prljav, neprijatan i skoro uvek krcat, a mi sad za to treba i da plaćamo? Mrš!! Međutim, šta ćemo sa Holanđanima? Ovde živim već neko vreme, i poprilično sam dobro upoznao ceo sistem. U suštini je dosta glupav: Imaš kartu za prevoz koja se zove Strippenkaart i izgleda ovako:

Crvene su za penzionere i omladinu. Plave su za ostatak populacije. U zavisnosti koliko zona se putuje, putnik (ako je u pitanju tramvaj) ili šofer (ako je bus) otkuca određenu količinu odeljaka za zone – dve ako putuje jednu zonu (ne pitajte zašto), tri ako se putuje dve itd itd. Ako se pojavi kontrola u tramvaju, ti lepo pokazeš strippenkaart i sve je super. E pa neeeeemožeeee!

Kao svaki Srbin, neko vreme sam sočno ekspoatisao sistem. Čekao bi dok ne vidim kontrolu, a onda bi otkucao kartu (ovde je to mnogo lakše izvodljivo negu u BGu, sa obzirom na to da su kontrolori uniformisani). Sada su promenili sistem, tako da nema više automata za otkucavanje karata u tramvaju, sada mora da se otkuca na stanici. Nema veze! Vispreni Super Srbin Mateja je rado izletao iz tramvaja, kucao kartu a zatim se vraćao u tramvaj...sve dok se nije smorio i počeo da se ponaša ko “civilizovani” građanin. Sistem je sasvim sređen, uredan, tačan. Autobusi su novi. Nema gužvi. Ali....

Mrzim da plaćam prokleti gradski prevoz.

U Beogradu sam jako dugo i uspešno koristio sledeću strategiju: Kada bi mi se pojavila kontrola, krenuo bi da im pričam na savršeno glatkom, “ja-sam-amerski-turista” engleskom, jako brzo ali razgovetno. Najčešće bi me samo zbunjeno pogledali i ostavlili na miru. Čak sam imao prilike da gledam proćelavog lika sa jednim zubom (kontrolora) kako se okreće okolo i pita “Šaaa pricha bre ovaaj?” Bio sam toliko ponosan na sebe...

A onda su mi jednom došla četri kontrolora iz centra grada koji svi deru engleski. Ups.

Tako da gde god bio, prinuđen sam da platim prevoz. Pozivam vas da mi slobodno ostavite primedbe, forice i komentare kako vi izbegavate kontrolu, falsifikujete karte ili šta već ne, pa da lepo izdam mali priručnik. Zvaće se “Kako najlakše uštedeti pare za pljeskavicu” i sastojaće se od strategija za izbegavanja prevoza, ufuravanja dzabe na zurke, itd itd. I tako ćete, koristeći ovaj priručnik, za manje od nedelju dana već imati ekstra keša za pljeskavicu!

I ne, nemam kola.I da, volim da pešačim. Samo ne volim da plaćam prevoz.

 

Uvek sam se pitao čemu blogovi zapravo služe, i do dan danas mi nije zapravo jasno. Ali znam da kad god ja počnem da pišem neki, završim tako sto pišem o muzici, filmu ili hrani. Hrana kažeš, Mateja stari moj? Hrana it is..... Poglavlje 1 - ili Gibanica iz Pakla Imam tu sreću/nesreću da je moja draga baka jedna od onih baka koji se ne smiruju dok im unuk ne izgleda kao maskota Michellin guma (za one koji ne znaju ili žive u plakaru proteklih 20 god) U svakom slučaju, nedavno sam se vratio u Holandiju, i trebalo mi je rekordnih 4 (četiri) sata da se spakujem. Ovo je za mene odista rekord, pošto imam običaj da se pakujem sporije neko puž na meskalinu, uz povremeno zaustavljanje da izanaliziram prirodu rolke ili da se zapitam koliko istih može da stane u maleni dzep sa strane kofera. However, znate kako kažu, “Ponos dolazi pre pada” što se u prevodu na batičarski jezik kaze “Što se više kurčiš, to više najebeš” tako da iako sam se uber brzo spakovao, kazna za ponos me čekala koji sat kasnije . Taman pošto sam sav zadovoljan ustao u 5 ujutro, Outkastovski “fresh-n-clean” i uredno spakovan – eto moje mile bake sa jednom gargantuanskom kutijom gibanice, buljukom kora za iste, tri pakovanja medenih srca i ogromnom kutijom jafa keksa. Ne, nije me terala da na licu mesta sve to prožderem (mada je slika mene koji gutam kore od gibanice nešto toliko zabavno da ću se ovog trenutka baciti na posao pravljenja iste u photoshopu) već je ZAHTEVALA (velikim slovima) da ja to nekako spakujem i nosim sa sobom u Hag “za njenu ćeru, ona to voli”. “Njena ćera” dakle, moja mama, odista voli gibanicu više nego što Micheal Jackson voli malu decu. Nijedna sila na svetu nije mogla da odagna tog gastronomskog demona (baku) od ideje da cu ja svu tu hranu da teglim – i tako je moralo biti. Poenta ovog epa o hrani je poteškoce koje gibanica, jafa i medena srca mogu da izazovu jednom mladom, ambicioznom muzičaru koji samo...želi...da....otputuje..u Hag. Da, moj prtljag je imao trideset kila. Maksimum je dvadeset. Sa flertovanjem sa aerodromskom službenicom – dvadeset pet. Ali trideset...ne. I da, na kraju sam morao da čucim kao najgori švercer droge iz Moldavije i vadim HRANU iz kofera, a zatim je frenetično trpam u ranac kao da sam neki sumanuti gibaničar iz pakla. Hvala bako. Volim te anyway :) Poglavlje 2 ili Radioaktivne Paprike Drugi deo sage o klopi je o mojoj totalnoj nemogućnosti da napravim normalan, zdrav (uzdržaću se da ne kažem srpski) obrok ovde u Hagu, domu veselih penzionera, perpetualnog mira i nekog tamo dosadnog suda. Zašto nemogućnosti, pitate se? Elementary, my dear Watson! Ne znam da li ste ikada kupovali povrće u Albertheijn-u (Holandskom ekvivalentu Maxi-a) ali da jeste, znali bi ste da Albertheijn povrće verovatno uvozi direkt iz Černobila. I to ne samo povrće! Sve od voća, povrća pa do mesišta ima taj uraniumski sjaj, i samo čekam kada će Paradajz pustiti nožice i odskakutati, ili paprika početi da čita Prusta (pochinjem da se plašim i za kozmetiku – moj Nivea dezodorans me nešto chudno gleda u poslednje vreme!). Sve je uredno spakovano, plastificirano, ozdračeno, nadrogirano i sređeno. Ne bi me začudilo kada bi uskoro napravili hranu koja samu sebe jede. To bi bilo odlično! Sediš i gledaš neki kiš kako sam sebe prozdire, i na kraju umreš od gladi. Eto! To bi rešilo i problem over-populacije sveta. Taman. Uostalom, svako ko je bio na zapadu zna o čemu pričam (mada mi rečenica “na zapadu” zvuči sooooo Šešelj) Sve je cisto, sterilno i bezukusno. Covek prosto da zaplače koliko ne osećas ono što jedesh, a paprike samo sijaju, sijaju, evo, sad će da se pojavi neki lik sa gajgerovim brojačhem u zutom bio-hazard odelu.... Srećom po mene, imam đavo ipo bakine gibanice! sve vas voli i poštuje, Matt V.