Scott Pilgrim je najbolji film – ikad! U podžanru? A kom tom, majke ti, podžanru? Anima-indi-videoigre-adaptacijastripa podžanru? Kako god, film je sjajan! Ed Rajt se već serijom Spaced dokazao kao režiser koji je toliko talentovan da je to zabrinjavajuće: serija je snimljena sa gomilom (tačnije, grupicom) prijatelja i uz pomoć štapa i kanapa, i važi za jednu od najboljih fanovskih serija ikad, a među njene obožavaoce se ubraja i Kventin Tarantino koji je na DVD-u bio jedan od komentatora, ili kako da to već nazovemo.

            Usledio je fenomenalni Shaun of the Dead koji se nikome ko ga nije pogledao ne može prepričati. Jer jednostavno ne može. Spoj britanskog humora i mrzovolje i nezainteresovanosti za bilo šta – i zombi film. Ortaci gejmeri i pivopije – i zombiji. I pab. I zombiji. I stripovska rešenja.

            Iako je Hot Fuzz nekima njegov najbolji film, meni nije legao. OK mi je, ali to je to. Nema magije. A kad se pročulo da će Rajt da režira strip koji posledenjih godina žari i pali indi scenom – osećalo se da je to pravi projekat za njega.

            Zašto?

            Da vidim... Kanadska indi rok scena, video-igre, manga-obračuni, Hong Kong, akcije, video-igre, manga-obračuni. Da, čini se da je to to.

            Zaplet je prost. Skot upozna novu devojku, Ramonu, i da bi ostao sa njom mora da porazi u borbama njenih sedam zlih bivših. E tu prepričavanje staje, jer dalje ne može. Mora da se vidi.

            Već od prve scene u film, bio sam u fazonu: jebote, taman kad pomislim da sam sve video, da nema ništa toliko novo da se izmisli u toj režiji i filmu, al’ ne lezi vraže, eto ti Eda Rajta, k’o da je izmislio film. Tako samouveren, gazi levo, desno, baca, to samo pršti. Scena za scenom, scena za scenom, scena za scenom. Lepljene maskama prelivaju se i utapaju jedna u drugu da je to bolesno. A kako montira! Za Nacionalnu klasu.

            Jebiga, kad je strip crtan kao manga (velike oči, tanki vratići, stršljave frizurice – u stvari, nerealistično), teško je zamišljati neki svoj kasting za film. Međutim, kako se to pokazuje u novijem superherojskim i strip-filmu (au, sad), kasting se radi kako valja te se danas valjda ne bi desilo da predlažu Švarcenegera za ulogu Dr. Menhetna u Watchmen. Tako je i u Pilgrimu. Likovi su najbolji što mogu biti i čim se priviknete da nisu crno-beli i da nemaju veeeelike oči, sve ostalo je tu.

            Kad već pomenuh noviji strip-film, da dovršim. Kick-Ass je odlično režiran film po odličnom stripu. Ali, iako je Pilgrim verniji predlošku, a oba filma sjajno režirana – Pilgrim, barem meni, nosi tako zajebeno osetnu autorsku crtu režisera da se to ne može prevideti. Sad, ima tu još nešto. Kick-Ass sam gledao neposredno nakon čitanja stripa, a u slučaju Pilgrima sam se malo odvojio. I Wanted kad sam ponovo gledao, sa distancom, bio mi je mnogo bolji nego nakon stripa.

            Ma, kao da je i bitno. Ne znam šta da kažem, nadam se da će se uskoro pojaviti neka bolja kopija, ali kod dobrih filmova mi ni to ne smeta. Aj, sad.

Los Anđeles, noar, Meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba.

Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Ellisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao.

Onda sam na fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Chandlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta.

Nisam preterani fan Ellisaovog ranog pisanja, tako da Less Than Zero nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik Imperial Bedrooms, Clay, protagonista LTZ, opet sam oklevao.

Zašto?

Ellis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenja bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod Scarfacea, Vidimo se u čitulji, i kod pesama Beogradskog sindikata), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.

Dalja faza?

U Glamurami se mogao primetiti, doduše razuđeni, zaplet paranoičnog špijunca (visoka moda i terorizam). A u Lunar Parku je zaplet bio još čvršći i inspirisan horor arhetipom – ukletom kućom. Mogu slobodno da kažem da je Lunar Park do sada bio Ellisovo najzrelije ostvarenje. Iako se temeljio na gomili stereotipa i opštih mesta, Ellis mu je dodao taman toliko dekonstrukcije i ironije da sve to sasvim fino profunkcioniše.

Ali, tek u Imperial Bedrooms postigao je idealan brak zapleta i svog stila.

Šta sam onda imao protiv Claya?

Noar po pravilu, ko god bili protagonisti, obećava (i traži) junaka koji je u priči do poslednje čestice bića. Bio on i detektiv (znači, neko ko radi za pare), već u prvoj trećini romana biće do grla lično isprovociran i emotivno umešan. A tek ako je civil?

Međutim, Clay je nezainteresovan za sve, pa i za ono što mu se dešava?

Na prvi pogled, da. I dalje bogat (sad u četrdesetim godinama), trenutno scenarista (mada se time bavi više da bi nešto radio, nego što ga stvarno zanima ili što, ne daj bože, mora), i dalje na kokainu, alkoholu i u pohodu sa žurke na žurku.

Međutim, ubrzo vidimo da Clay, mada nije bitno promenio život, istinski čezne za ljudima i bliskošću, ali se boji ljudi jer ih je upoznao u najgorem izdanju (seks na drogama je bolji jer sve perverzije izgledaju nevinije). A i kad pomisli da je našao nekoga ko je drugačiji (a to je naravno žena, jer šta je noar bez fam-fatal?), pokazaće se da njegov strah možda i nije toliko iracionalan.

Ellisov svet je svet ljudi koji se međusobno druže ali nisu prijatelji. Svet ljudi koji jedni drugima gotovo da ne znaju imena i često se pamte po brendovima koje nose. Svet ljudi koje ništa ne interesuje, a i kad ih zainteresuje nismo sigurni da li je to stvarno tako ili samo žele da probaju još nešto novo (problem hedonizma?).

Zamislite šta paranoja radi čoveku okruženom ljudima koji mu nisu prijatelji i kojima ne može da veruje. Šta paranoja radi čoveku koji se ne seća imena devojke koju je sinoć kresnuo, a nije siguran ni da li ju je kresnuo.

A ako pri tom paranoja nije iracionalna (kako već kažu: zovu je paranojom samo ako ne možete da dokažete)? Ako su svi vaši „prijatelji“ deo zavere u čiji cilj niste sigurni? E onda čak i ellisovski nezainteresovani lik postaje emotivno umešan. Možda čak i više nego klasičan junak noara.

Ellis je ovde uspeo da isplete odličan noar zaplet koji poštuje pravila, ali pri tom ni po čemu nije izneverio elemente stila po kojima je postao poznat i koji su svih ovih godina prisutni u njegovom pisanju. I dalje je tu prvo lice, mnoštvo referenci (pominje se čak i Lost!), brendovanje, apatični likovi, novac, beskrajni i često besmisleni dijalozi… i „krem“ El Eja?

Neko vam provaljuje u stan za vreme kad ste odsutni. Po stanu se mota duh pokojnog mladića/prethodnog vlasnika (ili možda samog Claya kakav je nekad bio?). Nepoznata kola vas prate gde god da pođete (i to ne jedna, nego dvoja) ili čekaju ispod prozora kad ste kod kuće. Devojka za koju pokažete interesovanje ispostavi se ne samo da nije to što ste očekivali nego je sve suprotno i još mnogo toga. Psihijatar više neće da vas leči jer smatra da ne može da vam pomogne, a i njemu (kao i svim ostalim likovima) je poznata zavera čiji deo postajete a jedino vi je niste svesni. Ljudi oko vas nestaju, snimci njihovih egzekucija se pojavljuju na internetu, a vas mrzi da odete i na sahranu.

A onda vas pukne i shvatite da je šala na vaš račun.

Ako kažem da je ovo najbolji Ellisov roman verovatno neću biti u pravu i mnogi se verovatno neće složiti (iako za mene jeste). Ali, ako kažem da je najzreliji, ajde baš da vas čujem?

Ili, hajde da se zakačimo Stephena Kinga. King je za Američkog psiha rekao da je to loš roman odličnog pisca. Ellis je za Lunar Park rekao da ga je napisao pod uticajem Kinga, a King je rekao da je upravo ovakav roman očekivao u Ellisovom razvoju.

Ja sam očekivao Imperial Bedrooms. Hvala mu što ga je napisao. A mislim da će i King revidirati iskaz.

P. S. I Less Than Zero i Imperial Bedrooms su pozajmljeni iz pesama Elvisa Costella.

twitter.com/zeljkoobrenovic

myspace.com/zeljkoobrenovic

Za nekoga ko se smatra velikim fanom TV-serije Lost, a opet čeka finale pete sezone pre nego što će je pogledati, mogu se smatrati strpljivim čovekom. Ipak, ta vrlina nije me omela da Watchmen pogledam neposredno po njegovoj premijeri, naravno na bioskopskoj kopiji. Za blokbaster tog tipa trebalo bi da mi je barem «loš» snimak umanjio uživanje, međutim, da odmah otkrijem – nije! Film je savršen. Watchmen, najznačajnije delo najznačajnijeg strip-scenariste ikad, priča je je o penzionisanoj grupi retro-superheroja koji – nakon što su im sve prvobitne ideje, koje su ih i okupile, otišle u kurac, a velikim delom i pod pritiskom vlade – reše da helanke i kukuljice okače o klin. Nakon ubistva jednog od njih, Komedijaša, i pod pretnjom nuklearnog rata, rasturena banda se bojažljivo, delom i nesvesno, ponovo okuplja. Ne zaboravimo Roršaha, koji je rekao svoje «Nikada!» i, zapravo, nikad nije ni prestao sa borbom protiv kriminala. Komedijaševa smrt nije kraj. Jednom za drugim, neko smešta penzionisanim superherojima: Roršaha strpa u zatvor gde ga čekaju svi oni koje je on prethodno smestio iza rešetaka; Dr. Menhetn, pod optužbom da je svojim radioaktivnim telom prouzrokovao karcinom bliskim ljudima, svojevoljno se povlači na Mars. Ali, zašto? Zašto sad? Nakon svih tih godina, kad gotovo da su svi zaboravili dane slave maskiranih osvetnika. Watchmen (strip), ispripovedan je maestralno: nizom paralelnih tokova, priča u pričama, stripova u stripovima, odlomaka iz novina, dnevnika, proznih tekstova, sa lažnima reklamama, biografijama... Briga o detaljima dovedena je do vrhunca. Mur je uspeo sve: da ispriča uzbudljivu priču (čija kičma je noar), kritikuje politiku, izvrši dekonstrukciju superheroja, da omaž palp junacima novinskog stripa, iznese viziju alternativne stvarnosti, ugradi čak i melodramske elemente, postvjetnamsku depresiju.... Prenese svoju pesimističku viziju autodestruktivne sudbine ljudske vrste. Nimalo lak zadatak za ekranizaciju? Pa i nije. Prava za film odavno su bila otkupljena a od režiserske stolice odustao je niz faca (među kojima i Teri Gilijam). Lično sam bio uz pesimiste koji su verovali da film nikad neće biti snimljen, a da je tako verovatno i bolje. Rulet se zaustavio na Zeku Snajderu, režiseru rimejka kultnog Romerovog zombi filma Dawn of the Dead. Zek nam je potom isporučio i 300, palpičnu viziju bitke kod Termopilskog klanca (po stripu Frenka Milera). Koliko god mnogi pljuvali pomenuti film, zaboravljaju da ni sam strip nije baš Milerova «lična karta» (meni je čak film i bolji) i da je lovljenje faktografskih grešaka i nelogičnosti u tako ličnoj i palp obradi – besmisleno. Međutim, to što Snajderu retko ko da je osporio je vizuelni identitet koji se može meriti sa masterpisom kakav je Heroj: breathtaking scene, sa obiljem matriksovskih usporenih snimaka (od kojih, opet, neki šize; a Snajder hoće da se sve vidi.), ili momenata kad se slika u potpunosti zamrzne... da bi krenula dalje. Još otkad je Snajder umešao prste u realizaciju filma, bilo je jasno da će se držati plota (kao pijan plota) i da će što je manje moguće odstupati od predloška. Gledao sam intervju u kom se, gotovo suznih očiju, pravdao zašto i strip u stripu (film u filmu?) o Crnom jedrenjaku, ne može da uglavi u film od dva i po sata. Ne mari. Snajder je zadržao sve što je bitno (gotovo da je sve zadržao!!!), blago izmenio kraj (ali ne i smisao) i isporučio nam film koji će se iznova i iznova gledati. Paralela sa Lost, na početku teksta, nije bila tek nasumična: Lindelof (jedan od tvoraca i scenarista Losta koji se mini-serijalom Ultimate Wolverine Vs. Hulk i stripu dokazao kao talentovani scenarista) veliki je fan Alana Mura pa je i seriju postavio na temeljima Watchmena: brojni fleš-bekovi, pripovedanje napred-nazad, briga o detaljima, slojevitost, višeznačnost... Opet, Lost je, zasigurno, znatno pitkiji od Watchmena i tu leži jedina moja briga: koliko će se ovaj film dopasti ljudima koji sa stripom (i samom estetikom) nisu upoznati? Da li će razumeti (imati strpljenja) da isprate sva ta brojna sečenja narativa. Da li će zadržati nit? Ne znam, nisam objaktivan. Alan Mur će, naravno, kukati kako su mu i ovaj strip uništili – ali, po prvi put, za to nema razloga. Ja? Odoh da repriziram film, dok se ne pojavi neka bolja kopija ili ne stigne i do naših bioskopa.

Nije prvi put da film koji mi svojim naslovom ili sinopsisom privuče pažnju ne pogledam u trenutku kada se pojavi, a posle prođe niz godina dok nepravdu ne ispravim. Tako je bilo i sa Film Noirom, za koji sam čuo 2007. kad je trebalo da se nađe na programu Festa. Kao da naslov nije bio dovoljan, dodatnu pažnju privuklo mi je ime jednog od režisera (D. Džad Džons i Risto Topaloski). Pogađate kog. Nakon što se nije pojavio na Festu, Film Noir je u Jadranu neki period bio jedina projekcija, ali ni tad ga nisam overio. Čekao je sve do sinoć.

U poslednjih nekoliko godina, filmovima poput Sin City, Kiss Kiss Bang Bang, No Country for Old Men, Before the Devil Knows You're Dead, pa što da ne i The Dark Knight – imali smo priliku, ako ne baš da se noar vrati na velika vrata (što nije daleko od istine), a ono barem da se putem velikog platna ušeta u živote onih koji za «crne» filmove inače ne mare, ili ih preterano ne poznaju.

I sam Ed Brubejker je priznao da mu je Šejn Blek svojim Kiss Kiss Bang Bang povratio nadu u noar i ubedio ga da je pripovedenja detektivskih priča i priča o sitnim kriminalcima nije izgubilo čar ni u dvadeset prvom veku. Kao rezultat toga, Brubejker je začeo strip-serijal Criminal koji se bavi preradom hard-boild klišea na moderan način.

Zašto ovo pominjem? Rečenica «Obrada, a ne ideja» nikad nije imala više smisla nego danas, kad su sve priče «već ispričane». Samim tim, zašto lupati glavu smišljanjem zapleta o vanzemaljcima koji žive u paralelnim dimenzijama sa dve strane kurca, kad već ima toliko dobrih priča. Zar nije podjednaka veština uzeti gotovu matricu i od nje stvoriti nešto sveže i novo?

Film Noir vam već svojim imenom, a potom i prvim kadrom, nazuva razgažene, udobne i dobro poznate cipele: glavni junak dolazi svesti pod natpisom Hollywood; kamera se pomera unazad, u prvi plan dolazi glava sa rupom od metka na čelu; protagonista ustukne unazad, naleti na parkirani automobil; baci pogled ka retrovizoru i suoči se sa svojim licem – licem nepoznatog čoveka. Amnezija. Ima li rabljenijeg motiva u kinematografiji? Verovatno, ali se i ovaj nalazi pri samom vrhu.

To što detektivske filmove/prozu u samoj osnovi čini «stereotipnim» jeste da se odvijaju istim tokom: slučajem, njegovom istragom i razrešenjem (Memento je redak primer razaranje strukture). Borhes je smatrao da je potraga jedan od retkih motiva da se napiše roman, a ne kratka priča. Zato što zahteva vreme. A kad se istraga okonča, nagrađeni smo istinom. A ima li ičeg što bilo ko više želi (čak i kad je ne želi) od istine?

Tako i protagonista Film Noira, Hiro, rekonstruišući sliku o sebi i svom životu, putem tragova na koje nailazi i na osnovu toga što mu o njemu kažu poznanici, prijatelji, neprijatelji (za koje čak ne može da bude siguran ni da li su jedno ili drugo), mada mu se sve manje dopada «ko je ranije bio», nastavlja da kopa dalje; jer, kako sam kaže: Kako da krenem dalje, dok ne saznam ko sam bio.

Ono što Film Noir razlikuje od mnogih drugih noar filmova, jeste to što je – kako će Hiro kasnije saznati tragajući za detektivom čiji mobilni nalazi u svom džepu – zapravo potraga za samim sobom. Jasno, kao prva referenca nameće se Parkerov masterpis Angel Heart, u kom je Miki Rurk dao ulogu života. Da sličnost nije slučajna govori i replika pri kraju filma gde Hiro, sad već Sem, kaže nešto što neodoljivo podseća na scenu iz Angel Heart u kojoj detektiv kaže: «Gorećeš zbog ovog – «, na šta mu Endžel uzvraća: «Znam, u paklu.»

Pored odavanja časti Parkerovom filmu i bornovskim filmovima o gubitku pamćenja, uz neizostavne femme fatale, beskrupolozne milionere sa mračnim tajnama, lepotice sa heroinskom zavisnošću... kao i doslednosti u prvom pravilu noara «stvari nisu onakve kakvim se čine», Film Noir nam ne ostaje dužan ni omiljeni motiv neo-noara – snaf. Za razliku od recimo jednog 8 mm, gde je snaf pokretač radnje, ovde on dolazi u raspletu (mada zapravo jeste bio pokretač događaja).

Film Noir je rađen kombinacijom animacije (protagonisti) i igranog filma (pozadine; od kojih se čini da se, među pejzažima El Eja, vide i delovi Beograda!). Ali, za razliku od, recimo, sinsitijevskog Renaissance, u pitanju je jako svedena animacija, čak škrta. To je ujedno, ako već moram da mu tražim manu, jedina zamerka ovog gotovo pa masterpisa. Opet, dok sam gledao film, pitao sam se (pošto o tome ništa ne znam), koliko je tehnički teško napraviti takav film? Ako je odgovor: «Ne tako teško», onda ostajem da se pitam: Zašto ih nema više? Zašto svi oni koji ne mogu da snime film sa «živim» glumcima, ne pribegnu ovakvoj izvedbi? Prvi bih pristao da učestvujem u sličnom projektu.

Naravno, šta je noar bez muzike? Skor, nenametljivo, taman kad treba, laganim, setnim saksofonskim temama (ponovo dosledno), dodatno koloriše sliku, koja se sa narativom čini gotovo pa dovoljnom, stvarajući atmosferu koja je ključna za noar.

Kao što je Brubejker svojim Criminalom dokazao, igra stereotipima dozvoljena je samo ako na njih imaš šta da dodaš. Film Noir je u tome svakako uspeo.

Pošto je 2008. već uveliko prošla, red je da se osvrnem na najznačajnija filmska ostvarenja što su u prethodnoj godnini pohodila bioskopske sale. Što se mene tiče, 2008. je na filmskom planu sasvim zadovoljavajuća, da ne kažem odlična. I dalje je primetno odsustvo dobrih horora, od kojih gotovo da sam digao ruke, ali zato je moj omiljeni noar iznedrio nekoliko malih remek-dela. Da počnemo:

 

1. Let The Right One In: je švedski (da usko?im sebi u usta) horor film. Mada, verovatno je mnogo više drama, nego što je horor. Ali, kako god, film je pravi masterpis – nešto najbolje što sam video u mnogo, mnogo vremena. Dvoje klinaca, a klinka je vampir. Pa vi vidite.
2. In Bruges: Ponovo evropski film. Od autora iz ?ijeg pera je proistekla predstava koju imamo prilike da vidimo u beogradskom pozorištu – Jastu?ko. Pla?ene ubice na «odmoru» u Belgiji; promišljen i tempiran scenario koji samo u nekoj meri pati od previše umetni?arenja.
3. The Dark Knight: Hm, kako sam samo nameravao da hejtujem ovo ostvarenje kad sam se zaputio ka bioskopu. Ruku na srce, prethodni Nolanov Betmen nije bio bog zna šta. Me?utim, The Dark Knight poseduje to što su mnogi blokbasteri zaboravili da je upravo najbitnije za dobar film – pri?u. Noar zamotan u foliju superherojskog filma. I da, Everybody, why so serious?
4. Chaser: Film koji bi trebalo da je bolji od Oldboy. Nažalost, nije. Iako je dramaturški znatno dosledniji i bez pogrešnog izbora, Chaser poseduje izvesnu dozu predvidljivosti koja mu ne dozvoljava da se plasira u Top 10 svih vremena. Ipak, zaslužuje bar nekoliko gledanja i predstavlja školu preciznog i promišljenog scenarija.
5. Slumdog Millionaire: Deni Bojl je pokidao novi film. Ljubitelji Lost teško da ?e na?i ekvivalentniji pripoveda?ki pandan u svetu filma. Pri?a o odrastanju u paklu, koja nijednog trenautka ne sklizne u patetiku – iako je prilika bilo nebrojano – ispripovedana na maestralan na?in.
6. In The Electric Mist: Poput Chaser, ovaj film je nekako predvidljiv, pa pored fenomenalne atmosfere i ne?ega što vas tera da ga gledate iznova – ipak pati. Opet, kamo sre?e da je više takvih filmova. A Tomi Li Džonsa ne treba dodatno hvaliti.
7. Burn After Reading: Svi pljuju novi film bra?e Koen, a on je zapravo izvanredan. Prava mala poslastica što vas tera da stisnete ripit na daljincu. Nisam se tako smejao još od Shaun of the Dead. Držimo Koenima pal?eve za ekranizaciju Šejbona.
8. Before the Devil knows You're Dead: Iako ovaj film pripada 2007. godini, kada sam ga po prvi put i overio, tek na ponovno gledanje shvatio sam kakav je to zapravo masterpis. Noar + drama u savršenom spoju. A kad to nisu? Barem kod tih što umeju da pišu.
9. The Wrestler: Iako je Miki Rurk ponovo dao fenomenalnu ulogu, Rva? me nije baš oduvao. Opet, kako vreme prolazi, film mi je u sve boljem se?anju, mada sumnjam da bih mu pružio još jednu priliku.

Mnogo je bolje praviti liste dok godina još traje, odnosno nakon svake pro?itane knjige. Ali, nekako mi se ?ini da bi onda te liste postale same sebi svrha. Stoga se sad oslanjam na svoje se?anje, odnosno zaborav. U svakom slu?aju, pretpostavljam da ?u se setiti barem najvažnijih primeraka koji su mi se prethodne godine preturili preko ruku. Kao i do sada, ova lista nema nikakve veze sa tim kad su knjige objavljene – jedino da su pro?itane u 2008.

 

<!--[if !supportLists]-->1. <!--[endif]-->Stiven King – The Shining: Verovatno jedna od najboljih knjiga ikada. Nekim slu?ajem nisam je pro?itao kad je trebalo, tako da sam sad imao priliku da uživam u ovoj poslastici. Btw, Kjubrik je izostavio isuviše bitnih detalja.

<!--[if !supportLists]-->2. <!--[endif]-->Stiven King – Duma Key: Kingov najnoviji roman. Šta da kažem, matori se drži kako bi svako poželeo u njegovim godinama, a ve?ina i uopšte. Savršen roman, od prve re?enice do kraja. A sama prva re?enica je fenomenalna.

<!--[if !supportLists]-->3. <!--[endif]-->Stiven King – The Girl Who Loved Tom Gordon: Ne znam da li je ovo zapravo kra?i roman, novela, ili noveleta – ali nije ni bitno. Pisanje je savrseno, unutrašnji svet nikad bolje opisan. Mane: ne traje koliko bih to želeo; kraj je slab.

<!--[if !supportLists]-->4. <!--[endif]-->Stiven King – Gerald's Game: Ima ta pri?a kako je Misery roman sa dva lika, Gerald's Game sa jednim (ednim!), a kako ?e u budu?nosti King napisati roman o sofi. Žena i muž odu u vikendicu, prepuste se S&M seksu; muž ženu priveže lisicama za krevet i dobije sr?ani udar...

<!--[if !supportLists]-->5. <!--[endif]-->Džejms Elroj – The Black Dahlia: Jedna od knjiga koju ?itam svake godine i sve je bolja i bolja. Dosta pri?e.

<!--[if !supportLists]-->6. <!--[endif]-->Ri?ard Morgan – Market Forces: Ovaj roman, uz još neke, govori koliko su novi SF pisci zapravo mejnstrim. Da nije klasifikovan kao nau?nofantasti?ni, nikad o tome ne bih ni razmišljao. Svi?a vam se tranzicija, ho?ete u Evropu? Eto vam.

<!--[if !supportLists]-->7. <!--[endif]-->Majkl Šejbon – The Yiddish Policemen's Union: Ovo treba da se uvrsti u lektiru, jedan od najboljih romana koje sam ikad pro?itao. Dvaput u istoj godini, a trebalo je i više puta. Da biste uopšte mogli da skontate šta je Šejbon sve strpao u tu knjigu i kako je to luda?ki skladno povezao – morate je pro?itati. Ne može da se prepri?a.

<!--[if !supportLists]-->8. <!--[endif]-->Majkl Šejbon – The Final Solution: Poslednji slu?aj Šerloka Holmsa iz pera najboljeg pisca na svetu. Ovo je više novela, ali ne mari. Kod Šejbona je svaka re?enica remek-delo.

<!--[if !supportLists]-->9. <!--[endif]-->Voren Elis – Crooked Little Vein: Oh, kako sam iš?ekivao taj roman slavnog strip-scenariste. Ali, nije me baš oduvao. Iako ima genijalnih, GENIJALNIH, monenata – ostavlja utisak nedora?enosti. Nažalost.

<!--[if !supportLists]-->10. <!--[endif]-->Džon Feris – Baby Moll: Dok sam ?itao imao sam utisak kao da gledam neki od kultnih noara. Iako je proza skoro kao poezija, previše je linarno da bih ga stavljao na tron. Ali, s obzirom kad je napisano, i šta je Feris nakon toga izbacio sa tastature – za fanove nezaobilazno.

<!--[if !supportLists]-->11. <!--[endif]-->Džejson Star – Twisted City: Omiljeni pisac mog omiljenog strip-scenariste, Eda Brubejkera. Star je od onih pisaca što krenu od nevi?enog opšteg mesta i polako vas vozaju, navla?e da se osetite bezbedno i sigurno – a tad vas zasko?e iz mraka. Kažu da mu romani deluju kao kad bi Bret Iston Elis modernizovao romane Džima Tompsona – nije daleko od istine.

<!--[if !supportLists]-->12. <!--[endif]-->Džejson Star i Ken Bruen – Bust: Dva autora, zvu?i poznato? Više mi se dopada kad Star piše sam, ali ništa vas ne?e spre?iti da se zabavite uz ovu kolaboraciju.

<!--[if !supportLists]-->13. <!--[endif]-->Džilijen Flin – Sharp Objects: Knjiga koja sa Šejbonovom ulazi u moj Top 10 svih vremena. Da li je to noar, porodi?ni roman, nešto drugo – nije bitno, pisano jako moderno i udara tamo gde treba. Ima je i u prevodu.

<!--[if !supportLists]-->14. <!--[endif]-->Krista Faust – Money Shot: Krista mi je omiljena spisateljica, ina?e bivša žena Dejvida Šoua. A roman je noar u svetu porno-industrije. Piše kao muško. Zamalo da napišem, Piša kao muško. Zlobnici bi rekli: nije daleko od istine.

<!--[if !supportLists]-->15. <!--[endif]-->Tim Pauers – Declare: Jako sam se mu?io sa tim romanom, a kad sam ga okon?ao uhvatio sam sebe kako ?aletu prepri?avam plot. Kako vreme prolazi imam sve ve?u želju da je se ponovo dohvatim.

<!--[if !supportLists]-->16. <!--[endif]-->Kormak Makarti – No Country for Old Men: Gledali ste film? Gledali ste ga više puta? E pa, film je isti kao knjiga, minus dve-tri scene bez kojih se može. Tako?e Top 10 svih vremena.

<!--[if !supportLists]-->17. <!--[endif]-->Kormak Makarti – The Road: Ko ne pusti suzu, nije ?ovek. Ta?ka. Koliko sam obavešten, Ridli Skot snima film. Novi masterpis na pomolu?

<!--[if !supportLists]-->18. <!--[endif]-->Den Simons – Song of Kali: Sve je tu savršeno, od ambijenta do zapleta i likova. A tek preokreti. Deni Bojlov Slumdog Millionaire me svojim vi?enjem Indije podsetio na tu knjigu. Nemojte da vas lažu kako knjiga pada kako primi?e kraju.

www.myspace.com/zeljkoobrenovic

Svi vi što vrtite «jugov» volan znate kako se svakodnevno susre?ete sa prezrivim pogledima voza?a ljutih uvoznih mašina – kad god im se na?ete na crti pa ostanete preplavljani izduvnim gasovima njihovih «ekoloških» mašina. Pa onda ono, bolje mi je da uzmem «golfa» starog dvadeset leta, što ga je švabo drž'o u garaži – nego ovog našeg novog. Tu su i oni vicevi: Koji kurac «jugo» ima greja?e na zadnjem staklu? Da vam greje šake dok ga gurate. I tako u nedogled. Ali!

Ta su se naša famozna kola nekom igrom slu?aja našla u izvozu i dobilna silne omaže u raznoraznim produktima pop kulture. Namerno kažem «omaže», jer niko «juga» ne trpa slu?ajno u spotove, filmove i stripove – kao što bi neki «bmw», «mercedes» ili šta ve? – «jugo» je tu ciljano, nikako slu?ajno.

Gde smo ga sve videli (osim što ga svakodnevno gledamo na kolovozu)? Ehm, ?ini se da je najnoviju ulogu zabeležio u spotu Metalike. Aha, ona užasna pesma – sa nekolicinom Neidentifikovanih Crnih Objekata pored njega i ameri?kim vojnicima – što bi trebalo da predstavlja povratak korenima nekad omiljenog nam benda.

Ehm, ako ste gledali seriju My Name is Earl, eto ga i tamo. Earl je krao benzin ponosnom vlasniku «juga», pa kad je ovaj seo u kola, provukao crevo sa izduvnim gasovima u kabinu, žele?i da odleprša sa ovog sveta u najboljem autu ikada – kola zakašljucaju, i on to vidi kao božji znak. I da, ne ubije se!

Gde onda još... OK, verovatno je najzapaženija uloga koju je «jugo» ostvario na malim ekranima, kad je Džon Meklejn (u Die Hard) silom prilika bio primoran da ga provoza. Znate ono: Jebemti uvozna kola, ili kako ve? beše, davno se gledalo. Brus Vilis je to, nema zajebancije.

E da, znate, naš omiljeni scenarista, Brajan K. Von (gledamo Lost, naravno), u svom stripovskom remek-delu Y: The Last Man znao je koja kola da ungažuje za jedan panel. Pazite, Brajan je jako promišljen i temeljan momak; kod njega ništa nije slu?ajno. Vidite, u Y: The Last Man, svi muškarci (osim jednog) su istrebljeni nekim misterioznim virusom. Kakve to veze ima sa «jugom»? Itekako da ima. «Y» iz naslova, na engleskom se izgovara kao «vaj» (zna?i «vaj: d lest men», da ne prevodim baš sad), a «Y» tako?e ima oblik muškog hromozoma... Postaje jasnije? Aha, i «jugov» logo je ... pa , «Y». To ve?, svakako, znamo. U kom kontekstu se «jugo» javlja kod Vona? Pa otprilike ovako: dve lezba?e se vata?e u kolima pa jedna kaže drugoj (parafraziram): Ne znam da li sam ti ubola g-ta?ku ili sam ubacila u ?etvrtu. Ovaj «jugo» teško da je stvoren za vožnju, a kamoli za seks. Ko je probao sli?ne avanture u «jugu», može da potvrdi ili ospori tvrdnju.

Nabrajanju nikad kraja, ali da stanemo ovde. Ako ukucam «jugo» na guglu, bog zna šta bi sve još isko?ilo. Malo li je za tako isprozivana kola? I sad bi neko da prekine proizvodnju takve limuzine? Ma ajte molim vas. Ina?e, Y: The Last Man je trenutno u fazi filmovanja, tako da se «jugo» možda još jednom pojavi na platnu.

Ma šta, «možda». Sigurno!

Verovatno je najve?e želja svakog pisca - pored te da mu knjiga bude objavljena i ?itana - da bude preveden. Ili još lepše - prevo?en. I ne radi se tu samo o maštanju kako ?e se zaraditi silni milioni maraka na stranom tržištu gde svi samo ?ekaju tu neku tvoju tako genijalnu knjigu. Ima tu nešto... nešto što je tako fenomenalno u samoj pomisli da ?e tamo neko preko hiljadu gora i hiljadu mora, ko ne zna tvoj jezik - a verovatno nije ?uo ni da tvoja država postoji - ?itati tvoj tekst. Ili te ?ak kontaktirati i komentarisati isti. Desilo mi se da prošlog leta upoznam dvojicu momaka iz Španije, koji ne znaju ni re? srpskog, a eto tako zadesili se na proputovanju kroz Srbiju. Razglabali mi tako o svemu i sva?emu i onda se oni zainteresuju za to što ja pišem. Ali, avaj, ne znaju srpski, rekoh ve?. Bez brige, jedan od njih kupio je knjigu na srpskom! Rekao mi je da mu je jako žao što ne zna srpski, ali da i ovako na osnovu kratkih re?enica, dijagrama u tekstu i ne se?am se više ?ega, može da zaklju?i da je u pitanju nešto dojaja moderno. Kada je kasnije preveden ovaj odlomak SRPSKOG PSIHA pod nazivom Šuma duša - njemu sam ga menju prvima poslao. Kaže da je to upravo ono što je zamišljao dok je prethodno listao stranice nepoznatog jezika. I da, dobar je ose?aj. THE FOREST OF SOULS - Hey, dig something out for me to read, I just finished Shepard - said Rebeka, referring to "The Golden". She's strolling past my bookshelf, pulling out a different book from time to time. There is no answer, so she turns her head and repeats the request with her eyes. I am still sitting quietly, comfortably sunken in my armchair. The Nine Inch Nails concert DVD is playing on TV. I finally move, but only to get the remote, to watch "Terrible Lie" one more time. Rebeka turned around towards me, looking at me, in a typically girl's pose; with her palms on her waist and head slightly cocked to the side, her whole body forming the Cyrillic letter "F" ("?") . I wake up lazily from my snooze, feeling like Tom Sawyer, caught with his hand deep inside the jar of jam. - What exactly do you want? Everything in here is great. Otherwise it wouldn't be here, now would it? - I finally avert my eyes from the TV. I know that more than anything else in the world she hates it when I don't look her in the eyes when we talk. I don't know why, though. This isn't much of a conversation, really. At least not yet. - I know it's all great to you. I don't doubt that at all. But I want something that'll make me feel good too! - Hold on. I` m asking you again: what would you like? God knows why, but I'm actually starting to enjoy this senseless game with absolutely no purpose, apart from soothing some irrational inner tension. I leaned forward, with my elbows on my knees, and my head in some sort of a big pearl-oyster formed by my hands. - Uhh, I've no idea. - She abandoned her mask, together with the nervousness, and cheerfully chirped: - I've developed this problem recently... nothing really fascinates me. I snorted and muttered to myself - Tell me about it. - She took no notice. - Everything I read is kinda O.K., but it doesn't hold my attention. I just, sorta, like, read it. I can't seem to truly get into it... like I'd really wanna - she paused. - The dream is tormenting me again. - - Since when? You haven't mentioned it. She lowered her head and swallowed the answer, as if it was the aftermath of emotions which were simmering all this time, even though I haven't noticed it before. Aware that it was expected of me, I get up and give her a hug. I run my hand through her hair, whispering words that would, hopefully, calm her down. She slowly pulls out of my embrace, leaving me confused, but then clarifies it all by turning around, so I could hug her from behind. It is this particular pose in which the unusual closeness and positive energy spread out, as I've experienced many times before. I lean my head on her shoulder, she seems to have calmed down a bit. - Why didn't you tell me? - Well, you know that I don't like to talk about that dream. I have a feeling like I'm gonna bring it to life, revive it, if I talk about it. Like Freddy Krueger. (Robert Englund as Frederick Charles Krueger a.k.a. Freddy Krueger). She pauses, shuddering, for a moment, then continues. It's clear to me that she wasn't thinking of the "Nightmare on Elm Street" while getting the goosebumps. - To revive, what a paradox that is - says Rebeka - when I'm always dead in that dream. That's the only constant. I squeezed her tighter, like a mother hugging a child terrified of monsters from the darkness. I decide to confront her. - In the dream, is everything the same as before? - More or less. The scenery kinda changes occasionally, but the essence of it remains the same. She has transformed faster than she ever before managed to do on the theater stage. I can't believe that only a moment ago we were picking books. I almost regretted those little mind-games that I put her through, although I do know that they have nothing to do with this at all . - I'm lying in a coffin. Dead! - echoed in an almost synthetic voice of the possessed girl from the "Exorcist", or at least it appeared that way to me. - I'm dead. I'm lying still. People I love are all standing by the coffin. You are there, and my grandpa, and... it's horrible.. Yeah, yeah... I see you, only I'm not looking out from the coffin, but sitting on a branch of some bare tree by the open grave, shooting the whole thing with my camera. - She shook her head, sighing. - I see my mother crying. I'm trying to reach you but, just like in every other dream, I can't. Actually, I wanna tell you that I'm fine, that I'm not in pain, although I am terrified - She started sobbing, letting a tear roll down her cheek, causing an avalanche on the Earth's other hemisphere and then, suddenly, she quieted down. - It's been going on for years, since I was a little girl. Only the members of procession change, adjusting to my current circle; my disposable-best-friends and serious-one-night-stand-loves. Whatever the picture is like, or it's frame, the essence - Myself - is broken. Throughout this entire monologue she's been gazing at me, but only now she actually looked at me. - Hmm... that's strange! - I said. - I mean, as a screenplay, it's not really original, it's a typical scene. It's just that I've never heard of anyone dreaming of that. Rebeka had this puzzled expression on her face: - I don't understand, what are you trying to say? - I'm saying that it's a well-known, common confession of people who experienced clinical death... with the addition of the light at the end of the tunnel, which they usually see. - Ugh… well, then there's no problem, I am obviously dead. No need pondering about it any more - she tried to laugh, but immediately realized it's not gonna work. A vague expression was left to linger on her face. Determined to put an end to these post-cathartic effects, I speak up with the sharp diction of a university professor: - I have got something for you. - What, a rifle and a silver bullet? - Seemed as if a mild hysteria was readable between the lines of her slightly inappropriate smile. - Nooo.. - A wooden stake? - She persistently kept guessing, which I interpreted as a text-book example of post-traumatic shock. - Ah fuckit, I've got the wooden stake, but you can't have it. We both laughed, but this time there was no hysteria. - A book you were looking for.

Tako se zvala turisti?ka agencija koja je srpske izbeglice iz Bosne, nakon rata, prevozila da vide svoje spaljene domove. Crnjak.

Nego, jeste li videli moj sajt. Imam mnooogo lep sajt, za koji je zadužen ?ovek ?iji potpis vidite kad odete na sam sajt. Još od trenutka kad sam ja, eto, pomislio da bi, eto, trebalo da imam sajt, imao sam i ideju kako bi to, eventualno, trebalo da izgleda. Nosao sam tu ideju u glavi sve dok nije toliko otežala da je pretila da ... šta li ve? ideje mogu da prete. E, pošto sam imao neki bezvezni sajt koji smo drugar i ja iskonstruisali za ?uku vremena, sad je bilo došlo vreme da se stvari promene; ili postave na svoje mesto, kako to kažu.

Šta je to mene toliko inspirisalo i šta je to toliko lepo na tom sajtu? Idite pa vidite.

Fora je u tome što ?im ugledate prvu stranicu sajta, više ništa u vašem životu ne?e biti isto... ili, nikad više ne?ete videti nešto sli?no... zapravo: nikad više ne?ete videti isti sajt; mislim na ovaj, moj. A zašto? Pa zato što se on neprestano menja! Da, da, konstantno. I šta još? Pa, sajt je delom jedan veliki omaž svoj toj pop kulturi koja mene eto tako inspiriše, a delom sam taj vizuelni doživljaj koji svi ti isešci pružaju - ?ak i nekome ko nema blage veze ?ime se ja to, eto, bavim - da?e poprili?no jasnu ideju.

E da, ako slu?ajno na ovaj blog navrate Tarantino, Rodrigez, Džim Tompson... ko ?e ga znati ko još sad i živ i mrtav, a ?ije smo... delove.... dela? koristili - neka znaju da to nije u komercijane svrhe i tako to.

a da, www.zeljkoobrenovic.com

Pa vi vidite.