Pre par večeri sam odgledala jedan jako dobar film. bio je brutalan, krvav, eksplicitno sadistički nastrojen i poprilično veliki šok za mene. bilo mi je muka, stomak mi se prevrtao kao ringišpil, posle nisam mogla da spavam. međutim, sutradan, rekla sam sebi "hristina slepice jedna, pa tebi je muka od sopstvenih komšija, ljudi kod kojih ujutru kupuješ cigarete na trafici, prodavaca novina i vozača gsp-a". i zaista, meni jeste muka od svih njih sada, jer ih sada prvi put vidim kao ljude, kao životinje kojima vladaju impulsi.
da li ste se ikada zapitali koji je broj registrovanih seksualnih prestupnika u srbiji? taj podatak mi čak ni svemogući gugl nije pružio, ali sam zato saznala da bikini jelene karleuše košta 22 evra i da je kupljen u kalcedoniji pomoću dva klika. i onda mi je pao mrak na oči... ne znam na koga da budem više besna, na ovu zemlju i njene smešne zakone ili na ljude koji u njoj žive. a ljudi ko ljudi, rekli bi neki, nisu oni krivi, samo se prilagođavaju situaciji u zemlji. e pa nije tako. JESU ljudi krivi, zato što su slepi i gluvi za sve osim za sebe. poput upregnutih konja, gledaju samo ispred sebe, a ne vide dalje od sopstvene generacije.
devedesete, te nikada zaborvljene godine na koje se svi pozivaju kao na glavni argument kada nešto za*eru, su odavno prošle. ratne traume i ekonomske posledice ne smeju biti razlozi kulturnom propadanju, i pri tome ne mislim samo na umetnost, već na život. "kultura je način život"a je prva definicija koju sam uspela uspešno da primenim na svoje okruženje. s tim da manjak kulture svakako preovlađuje. ljudi ne znaju šta je ona. postala je entitet koji lebdi u nekoj tuđoj realnosti. jer naša realnost je postala anti realnost a ljudi anti ljudi. kako to vidim? KADA to vidim? svakog dana, u svakom segmentu međuljudskih odnosa - počev od masovnih medija, preko prljavih trotoara do onog izvinite koje prečesto izostaje. razlog te anti kulture je, barem po mom mišljenju, u sebičnosti koja je karakteristična za sve nas koji smo u nekom trenutku svog života bili ugroženi. međutim, ta vremena, te devedesete, su odavno prošla - sada sami sebe svojim bitisanjem ugrožavamo. slepi smo, glupi, nadrealni i sebični.
iako i sama plivam u toj, za srbijance karakterističnoj, sebičnosti, ipak nisam slepa. i ono što me teši je to da nisam jedina. ali s druge strane, ono što me užasava je to što ne postoji dovoljno traumatičan događaj koji će i drugima otvoriti oči. danas je sve korektno, ili okej, ako vam se to više sviđa.
u našem društvu, ma koliko to smešno zvuči s obzirom na sile kohezije koje su tanke poput paučine, se svašta dešava ali sve dešava drugome. pa dobro, koliko nas ima dok ta prosta računica statističke verovatnoće ne zaustavi točak okrutne sudbine tačno na vama ili vašoj okolini? koliko je okej maltretirati druge jednostavnim neprimećivanjem a da se ta situacija, baš zbog zakona verovatnoće, ne desi upravo vama? i kada se desi, jer će vam se jednog trenutka svakako desiti, ko će biti širom otvorenih očiju tu za vas? svakako ne oni za koje vi niste bili tu, ali ne zbog sujete i srpskog sistema milo za drago, već zbog toga što ih nigde neće biti. iščeznuće ili će otupeti baš kao i vi. fizički tu, a duha bez. jer ljudskost je duh, ma koliko to religiozno zvučalo. a većina nas svakog dana taj duh gubi jer ne reaguje. ne reaguje na bol, patnju, nasilje, plač, strah. jer to nije naše.
svakoga dana prosečan građanin srbije uz jutranju kafu prelistava dnevne novine i znatiželjno iščitava članke crne hronike. a posle toga ugasi cigaretu i napusti porodični dom. a upravo je porodični dom baza na koju se iz dana u dan nadograđuje bezdušnost i konfortizam. porodični dom je mesto gde najviše ljudi izgubi život nasilno, porodični dom je mesto gde se deca siluju a supruga bije, porodični dom je scenografija za crnu hroniku.
međutim, niko ne želi da reaguje kada se to desi. budimo realni, svi znamo šta se dešava iza zatvorenih vrata komšije od prekoputa. znamo ako ponekad previše popije, znamo ako mu se ćerka vratila rano ujutru iz noćnog provoda, znamo ako mu sin izbegava vojsku, znamo ako mu se žena švaleriše sa poštarom. znamo i previše ali očigledno ne dovoljno da reagujemo ako se baš iza tih vrata nešto jako loše dešava. jer to nije naša stvar. to nisu naša deca i to nije naš život.
a šta je naš život? magična ružičasta kutija i refleksija naše prave realnosti koju ne vidimo u vidu rijaliti programa? potrošačka kultura gutanja najgrotesnijih sadržaja koji vređaju ljudski um, kreativnost i inteligenciju u udarnim terminima. to smo mi. gomila brendiranih pojedinaca koji ne shvataju da su žigosani svojim slepilom. pink, farma, zara, maks faktor, delta siti, ilegalni softveri, jeftina pornografija, kineske naočare za sunce i ljuta paprika, kao omaž đedovima.
čak i kada se neko otrgne iz tog similakruma, biva ponižen, izvređan, ugušen i opsovan jer je video stvaran svet i pokušao da ga prikaže onakvim kakav jeste. poput platonovog filozofa taj pojedinac biva izopšten dok ostali svet nastavlja da okovan drema večnim zimskim snom u pećini, zaštićen poput belih medveda svojom glupošću. to može biti famozna brankica, ili gospodin pančić, ili gospođa ras. ili bilo ko drugi koji ustane i kaže POGLEDAJ OKO SEBE.
i neko je ustao i snimio film.
ali ne. nas to vređa.
sa druge strane, ovo je sasvim okej. toliko okej da je već zaboravljeno.
Potpuno nespreman za rad pod pritiskom kao i prekovremeni rad, osim ako nije debelo plaćen. Iskreno me zabole za ciljeve vaše kompanije ako platom ne mogu da pokrijem sve tekuće troškove plus da mi ostane za malo garderobe, knjiga, putovanja, izlaske, sport i zezanje. Funkcionišem po principu kolko para tolko muzike. Takođe me savršeno ne zanima što ste u buli i očekujem da sve vaše zakonom predviđene obaveze izvršite na vreme kao i da poštujete sve praznike i godišnji odmor. Sva je prilika da ću vas napustiti čim nađem nešto malo bolje. Nadam se da ofis ne počinje s radom pre devet, jer se teško budim. Radni dan započinjem velikom šoljom dobre crne kafe pa očekujem da stoji na raspolaganju, kao i zalihe nesa i mleka koji će mi zatrebati negde oko podneva. Najdalje oko jedan ima najstrašnije da se smorim pa bi mi prijao jedan muzički intermeco, po mogućstvu Madona ili disko haus da ujedno i odtancujem malo i razdrmam ukočene mišiće. Komunikativan sa prijatnim i ljubaznim svetom, za drkadžije imam kratak fitilj. Psujem na nekoliko svetskih jezika, al ozbiljnu prepisku i razgovor vodim samo na srpskom i engleskom i ne proseravajte se s multinacionalnim korporativnim tripom jer vam je i to previše. To što s vremena na vreme sklopite neki dil s Bosnom i Crnom Gorom ne čini vas ozbiljnom kompanijom.
Studirao sam 100 godina ali smatram da je uspeh što sam uopšte završio bilo šta u ovoj zemlji ovakvoj kakva je. Usavršavam se stalno i bez vas jer sam radoznao i mislim da život ima smisla i bez umiranja na poslu. Često mi se dešava da u radno vreme zapadnem u takozvani daydreaming pa vas molim da me ne prekidate naglo, možda budem usred neke genijalne zamisli. Reagujem samo na pozitivnu stimulaciju. Ne gušite s testiranjima i tim HR budalaštinama. Ako se već proseravate s tim zapadnjačkim forama onda ponudite i zapadnjačku platu i uslove rada. To što ste pohađali dva, tri seminara, ne čini vas obrazovanom osobom. Šta ne znam, naučiću, nisam debil. I, da, postoje stvari koje bih u životu radio iz čistog entuzijazma, ali žalim što moram da Vas obavestim da to nije posao koji nudite.
1. Borimo se za goli život, ali bi smo rado kupili sebi nešto nove garderobe.
2. Za nas nema zime. Preznojimo se svaki put kada pogledamo u svoje novčanike.
3. Novac je dobar sluga, ali loš gospodar.
4. Naša deca su naša budućnost... i zahvalni smo i,m što će vratiti kredite koje smo uzeli.
5. Kod nas teku med i mleko. I ove godine je otkupna cena suviše mala.
6. Do izbora novog patrijarha, tu dužnost će obavljati premijer i već je naložio veliki post.
7. U rešavanju krize, Vladi su vezane ruke. Zašto je policija naprasno počela da obavlja svoj posao?
8. Srbija je kolevka komunizma. Svi smo jednaki - nemamo ništa.
9. U Srbiji i pored ekonomske krize neće biti otpuštanja... Svi su već otpušteni.
10. Nas će kriza zaobići, jer nemamo ekonomiju.
11.Srbija je nudistički raj. Narod nam je go i bos.
12. Ja sam noćna ptica. Moram da preduhitrim komunalce, a i hranim se kao ptica.
13. Mi se ne ubijamo od rada, već da bismo imali šta da jedemo.
14. Hleba i igara... na sreću!
15. Prase se ne goji pre Božića, a ni posle uz ovakve cene stočne hrane.
16. Vlada je donela paket mera za borbu protiv krize; tek posle smo shvatili da je to bila Pandorina kutija.
17. Nama je ravno sve do Kosova... Nije ni čudo kad su nas toliko bombardovali.
18. Zašto bismo stajali na put organizovanom kriminalu kad ga on asfaltira?
19. Ako je vreme novac, ovo je zadnje vreme.
20. Dobio je status zaštićenog svedoka, ali ćuti... kao zaliven betonom.
21. Makroekonomska situacija je uprkos krizi dobra. Javne kuće uvek dobro posluju.
22. Sve je prolazno, samo kriza ostaje.
