Na ovogodišnjem 24. Filmskom festivalu u Varšavi, koji se održavao od   10 - 19. oktobra, film “?arlston za Ognjenku” Uroša Stojanovi?a (prikazan pod nazivom “Tears For Sale” - narika?e konotacija ), dobio je glavnu nagradu u kategoriji “Free Spirit”, a  koja se dodeljuje za “nezavisne, inovativne i buntovni?ke” filmove iz celog sveta.

Bravo Uroše!

Osim ovog filma, u glavnom takmi?arskom programu pomenutog festivala “Warsaw Competition” , bili su prikazani “?etvrti ?ovek” Dejana Ze?evi?a i “Ljubav i drugi zlo?ini” Stefana Arsenijevi?a (u ovoj kategoriji pobedio je bugarski The World Is Big and Salvation Lurks Around the Corner / Svetat e golyam i spasenie debne otvsyakde  . Van takmi?arskog dela, u programu “Master’s Touch”, varšavska publika  je imala priliku da vidi “Kenedi se ženi” Želimira Žilnika, a u programu “Family Cinema Day” (takodje van konkurencije) i “Princ od Papira” Marka Kosti?a.

Koga zanimaju intervjui i sli?no, preporu?ujem: http://www.wff.pl/

 PS - Tri stvari sam uspela da predvidim kada je u pitanju odnos poljske publike prema filmu “?arlston za Ognjenku”, a to je:

1) Da ?e da ga porede sa Kusturicom

2) Da ?e da odlepe na scenu gaženja po sr?i na stolu

3) Da je film najbolja reklama za srpske žene - kada je Katarina Radivojevi?, na pitanje “šta je poslužilo kao inspiracija”, pomenula onaj podatak “7 žena na jednog muškarca u današnjem Beogradu”, u publici se za?ulo zadovoljno mrmorenje poljskih muškaraca, koji su u tom momentu isplanirali destinaciju za svoj slede?i odmor.

Ve? nedelju dana pokušavam da odolim bilo kakav komentar o  skandalu koji su izazvali Sex Pistols u Barseloni, ali ne ide mi.

Znam da je Exit bio pre dve nedelje i da ste svi ve? zaboravili i kako su Pistolsi zvu?ali, ali moja pri?a je iz jednog drugog aspekta, te ?ete mi oprostiti što nije baš aktualna. Ne mogu samo da verujem da je glavni povod mog najve?eg julskog nerviranja, zapravo i povod pan-evropskog festivalskog stresa.

Dakle, pri?a je kolektivni utisak tima koji organizuje main backstage-a Exita. To nam je posao ve? 5 godina. Ovoga puta, tim nam je bio sjajan. Kuvari su predivni. Pravili smo i sjajne, autenti?ne New York gourmet sendvi?e, a zahvaljuju?i amerikancu Joe-u (iz Nju Jorka) – koji to profesionalno radi u Varšavi.

Crkavali smo  od vru?ine…

Roštilj se pušio po ceo dan i pola no?i. 

Hrana nam je bila super, pi?a u izobilju, prisebnost na nivou …

A onda je poslednji dan došao Sex Pistols ….

Pre svega, da naglasim, bili su veoma nervozni, tresla ih je trema. Mogu?e je da su oni  OK matorci, mada ja li?no sumnjam (jedva da su sa bilo kim razgovarali  i ponašali su se razmaženo i arogantno prema nama. Ništa im nije bilo po meri). Definitvno su izabrali ?udne osobe za tour menager-a i obezbedjenje.

Ne?u da vas smaram detaljim njihovog ponašanja, a bilo ih je mnogo, ve? glavnim povodima njihovog (i našeg) nezadovoljstva , koji su - verujem - bili trivijalni. Vi zaklju?ite sami da li sam u pravu.

Dan ranije, dobili smo instrukcije od tour menager-a da su, navodno, najbitniji detalji vezani za zahteve Sex Pistols-a, obrok posle koncerta (i primili smo narudžibnu šta bi želeli) i English Breakfast ?aj, koga mora da bude u backstage sobi. Sve u svemu, ništa naro?ito. Slede?eg dana, menadžer produkcije (ina?e jedini normalan lik u celom tom ludom enturažu), nas je zamolio za ivesno srpsko vino na koje je odlepio i obavestio nas da su Sex Pistols zaista OK, osim što im je neophodan taj English Breakfast  ?aj u bekstejdžu. 

Jurili smo taj ?aj po celom Novom Sadu i na kraju ga dobili od Hajata iz Beograda. Ali ne lezi vraže! Nisu ga oni hteli – mada je bio vrhunskog kvaliteta – pošto nije bio u kesicama, ve? u listi?ima. 

A onda peškiri. Zahtevali su isklju?ivo velike peškire (za kupanje, kao da ?e da se tuširaju na sceni) i tour menager je napravio skandal kako to da ih nisu dobili. Ali dobili su ih. Sve je bilo izvodljivo, samo je trebalo sa?uvati prisebnost. Kao da je bilo bitno. Nikom od prisutnih bendova nije bilo bitno koje veli?ine su peškiri.

Pa hrana. Odredili smo im posebnu sobu. Tour menager verovatno nije video buffet podgreva? u životu (tzv. shafing dish) i po?eo je da pravi scenu, traže?i hranu, dok mu nismo pokazali magi?an poklopac podgreva?a, ina?e centralnog objekta na stolu u kome su se misti?no skrivali brda ramsteka i ribe sa roštlja.

Pa obezbedjenje Sex Pistolsa – jedan lik. Ponašao se kao da je britanska kraljica u bekstagu, a ne likovi koji o njoj ipak samo pevaju.

Generalno, backstage je jedna zabranjena zona za ostale smrtnike Exita i naše obezbedjenje je gotovo surovo. Takvi su zahtevi ve?ine bendova, te sta da se tu radi…

Ali ovi!

Nikome nije bilo dozvoljeno da bude u prolazu do stejdža, oko stejdža, niti okolo. Binu da ne pominjem. Koncert sa poledjine bine nije smeo da gleda ?ak ni Al Jorgensen, peva? Ministrija.

Al iz Ministrija se oduševio našim doma?im vinom (Tvrdoš , Šansa i Mlad Mesec), ali je besno otišao posle svog koncerta, kada je saznao da mu Sex Pistols nisu dozvolili da gleda njihov set.  Ove godine postojao je posebni deo kod bine za “prijatelje” koji su mogli da gledaju koncert, a da ne smetaju bendu. Ja li?no, više volim da gledam koncert iz publike. Sa bekstejdža se ne vidi ništa. Ali - po naredjenju njihovog obezbedjenja  - onaj ko bi izašao u publiku da gleda koncert, više nije mogao da se vrati u bekstejdž (!). Odakle tom liku pravo da izdaje takva naredjenja, ja nemam pojma, al‘ ajde. Gostima treba da se izadje u susret.

Te tako smo na kraju morali da ih gledamo sa video-bima. Što je ve?ina nas o‘ladila, pošto nas boli uvo da sa bima gledamo koncert koji se dešava pet metara od nas.

Pa je opet isti senilni tour menager napravio scenu oko navodno zaklju?anog VIP WC-a, koji nije bio zaklju?an.

I tako – vika, cika, skandal – uglavnom izlapelog tour menagera i praznoglavog Sex Pistols obezbedjenja, bez nekog razloga i zbog tone trivijalnih stvari.

Ali da budemo iskreni – ni prvi, ni poslednji, mada najgori do sada.

Sve u svemu, kasnije smo saznali da smo fenomenalno prošli i da su se u Barseloni svi malo potukli.

http://music.guardian.co.uk/news/story/0,,2291957,00.html

ili

http://www.brooklynvegan.com/archives/2008/07/johnny_rotten_a.html

A mogli smo da prodjemo mnogo gore. Da se Alu nije toliko dopalo to naše crno vino…  (i koje ume da ulenji ?oveka). I da je umesto Hives-a svirao neko drugi bend, koji su se – na sre?u - ponašali kao zvezde i bili zatvoreni u svojoj sobi, ignorišu?i komunikaciju sa ostalim bendovima.

(Ve?ina bendova na festivalima voli da se integriše).

Mogu?e je da zvu?im kao slepi, pobesneli, prevareni fan, ali da li se slažete da se od svojih „idola“ o?ekuje osim harizmati?nosti, izvesno prefinjenije ponašanje sa dozom klase, bar kad napune tolike godine. Pošto su u suprotnom groteskni. Ne da su sad Sex Pistolsi moji idoli, ali jesu bitan bend i naivno o?ekujem od njih da se ne ponašaju infantilno. Pogotovo od nekog kao što je Lydon. Sve te knjige, ?uda… Ali bar je iskren.

It's a repressive society where you can't be horrible, I'm not horrible, they made me horrible, I'm just honest.

Johnny Rotten

Robert Plant, na primer. Prošle godine na Exitu, trudio se da bude neprimetan i sve vreme je kulirao u bašti backstage-a. Gotovo da nije imao nikakve zahteve (pola stvari sa njegovog rajdera, njegov tour manager je precrtao kao nebitne). „Been there, done that“.

Ali, u slu?aju da vas interesuje:

Ove godine smo bili u manjku „džentlmenskih“ bendova. Manu Chao je bio sjajan. I Ministry – preslatki momci. I Gossip. N.E.R.D. je nekako fukncionisao sam za sebe. Zbog Paul Weller-a i njegove ekipe morali smo da jurimo dobro vino po tvrdjavi, pošto im nije odgovaralo ono koje su dobili. Sponzor nam je nabavio Varanac Plantaže (do duše - litarska flaša), koji ovi nisu hteli da pogledaju, te ujurismo mi nekako Tvrdoš, da bi ovi na kraju popili i onaj Vranac.

Primal Scream su imali uspešan  “ulov” lokalnih ribica i do?ekali su ?ista?icu u 8 ujutru. Bar im je bilo lepo.

Šampion kulture – Gossip! Njihov tour menager nam je ?ak u ruke vratio neupotrebljene ?aše i – to nam se do sada nikada nije desilo!

Juliette je, dragi moji, ipak glumica. Dve pesme pred kraj njenog seta, pitala je svog menadžera „What should I play next? I NEED big dramatic ending!“. A imala je iza sebe bend i preslatke kalifornijske de?ake… Koji je zaista svirao. Na kraju ga je ?ak pitala, „So how was it? Was it a ’walk off‘ or ’big dramatic ending‘?“. Mislim se – ko pri?a tako?! Svi smo primetili da u njenoj muzici i koncertu nije bilo ni?eg uzbudljivog (osim preslatkih kalifornijskih de?aka).

Streets su ?askali sa svima.

Hives su bili ljubomorni na Sex Pistols. I Afrika Bambata na Manu Chao (više na hranu koju je Manu dobio posle koncerta). I Gogol Bordelo je bio ljubomoran na Manu Chao.

Manu je jednostavno previše cool lik.

Roni Size mrzi Sex Pistols. Pocepao je sve njihove postere koje smo zalepili po bekstejdžu.

Ne krivim ga više, mada sam slede?eg dana imala pune ruke posla.

I'm not here for your amusement. You're here for mine.

Johnny Rotten

I zbog para…

Komentar sa jednog foruma:

Lydon needs a good beatdown. Somebody call Henry Rollins.

Delimicno zbog nekih zdravstvenih problema, a delimicno zbog tromesecne parade gostiju, tek ja nisam napisala blog gotovo citavu vecnost. I evo, zima – kao – dosla u Varsavu. Kisa pada svakodnevno, i nesto malo jadnog snega, a smrkava se u 3. Da katolicki Bozic i Nova Godina ne kucaju na vrata, bilo bi nepodnosljivo. Dakle, zbog Bozica, vlada opsta shoping histerija po shoping molovima, ulice su preslatko okicene, a nije na odmet i zurki, koncerata i kojekakvih hepeninga. Tako, pre nekoliko dana, gledali Emira Kusturicu i Zabranjeno…ah pardon … No Smoking Orchestra. Bilo kako bilo, oni se ljudi ludo zabavljaju na sceni. A i nije bilo tako lose. Vredelo je da se vidi kako Kusturica djuska. Nije bilo zabavno kada je Nele pokazao svoju golu zadnjicu. Snimila sam bar cetvrtinu koncerta svojim mobilnim, ali zvuk je ocajan, te vam ih necu proslediti. Osim ako ne insistirate. Ono cemu se izuzetno radujem je vecerasnja gala vecera povodom 15godisnjeg rodjendana poljskog izdanja Payboya. Ne zbog toga sto cu imati prilike da ponovo obucem jednu od svojim omiljenih svilenih haljina – vec zbog toga sto cu ovom prilikom moci da vidim burleska performans Dite Von Tees. Neznam kako vi, ali mene ova zena podpuno fascinira. Kako svojim stilom, tako svojom fascinacijama ka pinup i burleski – sto predpostavljam fascinaniraza gotovo svaku urbanu inteligentnu zenu, koja drzi do svoje svestranosti. Pri tom, verujem da bi se svaka od nas makar na pet minuta uvukla u jedan od seksi korzeta i par najlon “Secrets in Lace” carapa koje Dita nosi. Iskreno se nadam da cu imati neki snimak za vas i da ce ton ovoga puta biti bolji – mada predpostavljam da to nije sporno.

U medjuvremenu, nesto sasvim drugacije - predstavljam vam Dodu, trenutno najvecu poljsku pop zvezdu.

Njena biografija je cak i na Wikipediji: 

http://en.wikipedia.org/wiki/Dorota_Rabczewska

Mozete da vidite neki od njenih spotova na You tube:

http://www.youtube.com/watch?v=XhuJNFiVrpM

Ili da posetite njenu oficijalnu web stranu, cak i ako ne znate poljski:

http://www.doda.net.pl/

Ova godina je sasvim bila u njenom znaku – dobila je 3 Viva Comet nagrade i MTV za najbolju pevacicu iz ove regije. Devojka, navodno,  ima IQ od 156, sto se po njenom izgledu napumpane turbo folk zvezde ne bi moglo da zakljuci (koji,kao i poljski pop u ostalom, budi u meni osecanje sasvim suprotno od onoga koje gajim prema Diti –  muskarci se nece sloziti kada je u pitanju Dodin izgled).   Fotografisao ju je Ivan Ivackovic, na ovogodisnjoj dodeli evropskih MTV nagrada.

Koliko li sam samo puta, uz kafu, sedela sa  prijateljima koji su koristili sutaciju da se pozale kako je ocajan zivot u Srbiji. Nekima je zaista i bio, ali za neke sam se pitala kako to da nikada nisu pokrenuli filozofsku temu “postoji li u opste savrsena egzistencija” i kakav je zapravo to zivot koji za sebe zele?

Davno, davno, smatrala sam da je nemoguce sresti osobu, koja ne zeli da se odseli iz Srbije u inostranstvo (cak i ako ne zna jezik). Da bi takva bila ili ozbiljno plitkoumna ili imala ozbiljne psihosomatske probleme. A onda jednog dana - pruzi mi se prilika da odem u inostranstvo. Medjutim - zelje nigde! Ni od korova! Zaista ne smatram sebe plitkoumnom, ali meni se ZAISTA nije odlazilo od kuce: iz prljavog, zagadjenog i u mnogo cemu grozomornog Beograda. Mazohista? Ne. Samo sam znala gde idem i pored svih pustih obecanja – sta me ceka..

Sledecim redovima, pre svega - ne zalim se. i nije mi namera da utesim nekoga ko uzaludno kopa nogama i rukama, ne bi li se iskobeljao iz Srbije,  smatrajuci da bi mu tamo negde bilo bolje. Na kraju krajeva, stotine hiljada nase nove imigracije valjda jeste neki dokaz da verovatno moze da se zivi tamo negde bolje, bez obzira na radioaktivne paprika i ipak ogranicenu kolicinu babine gibe.

Elem.

Posle osam godina provedenih u Poljskoj, fascinirano prisustvujuci kao ocevidac jednoj istocnoevropskoj tranziciji, ali smoreni nepobedivom imigracionom birokratijom, moj mili muz (kanadjanin) i ja vratili smo se u Beograd (da - i on, “srpski zet” kako voli sebe da zove - se vratio, verovali ili ne). I cim smo spustili prvu kutiju u nas buduci beogradski stan, gotovo smo fizicki osetili kako sa nasih ledja spada teg od 150 tona nenormalnog tereta, koji je pri tom nosio i ime “birokratska egzistencija stranca u Varsavi”, a nad kojim bi se i Kant rasplakao kao malo dete. Sve bi bilo bolje da mi nismo osnovali svoju malu firmu, bili mali entrepreneurs zarad nezavisnosti i da smo pripadali nekoj vecoj korporaciji.

Jel’ tako?

Videcemo.

I dobro da skratim ja ovaj uvod   - vratili se mi u Beograd i poceli smo da delimo egzistecnciju i sudbinu vecine nasih prijatelja, koji iznajmljuju stan i zive u Beogradu, bukvalno – od danas do sutra. Birokratija?! Macji kasalj. Muz zavrsio srpsku jednogodisnju vizu za - 20 minuta (cekao ju je mesec dana). Rodilo se i dete. Posto nam se zbog andjeoske prinove stanjio dzep i drustvena aktivnost svela na veoma redak odlazak na koncerte, gotovo nikakav odlazak u bioskop, nedeljne ruckove, slave i cest susret sa lokalnim prodavcima, komsijama ispred zgrade i inventarom najblizeg nam DVD kluba, pravili smo baby friendly zurke bar jednom u nekoliko meseci, ugoscavali prijatelje na vecerama (bar jednom nedeljno) i druzili se uz kafu kod nas na gajbi, sto je moguce cesce  (ne samo sa novopecenim mamama i tatama). Sve u svemu, zivot je postao idila.

E sad se vi pitate kakav smo mi to zivot imali u Varsavi, kad je meni ovakav scenario – idila. Pa ovako: da, imali smo dosta prijatelja; da, izlazili smo cesto, mada pre nego je Poljska usla u EU,u glavnom gradu restorana i klubova nije bilo na odmet; i da, i tamo smo organizovali gastronomske vecerinke. Medjutim, u medjuvremenu smo gulili stikle i roots old school patike po silnim kancelarijama sto za licne, sto za dokumente za nasu  firmu: poreski broj za istu sredjivali smo pola godine;  skupljali  dokumente za “kartu boravka” po 2-3 meseca po kojekakvim birokratskim udzericama; pa kopirali 100 kg dokumenata za istu, sto jedan u pet, drugi u cetiri, treci u dva, ali nikad u  jednom sinhonizovanom broju (zbog cega nisu trazili da svi dokumenti budu u  tri primerka, to Bog sveti zna!); pa smo onda pisali oksimoronske, zapravo moronske izjave - npr. da pod krivicnom odgovornoscu tvrdim da pasos koji posedujem jeste moj pasos kao i da pripada drzavi Jugoslavija, zapravo Srbija i Crna Gora; pa cekali odluku 5 meseci, pa “kartu boravka” jos dva meseca i kada bismo je dobili, trajala bi – 10 meseci (minus ona dva sto smo je cekali). I za par meseci proces bi poceo ponovo. Kant bi se rasplakao, kazem vam.

A vi knjavate, a? Nemojte, ima jos.

I tako posle 3 godine idile u Beogradu, moj muz dobije fenomenalnu ponudu za posao na novootvorenoj TV stanici Poljska, koja je bila deo velike i znane svetske medijske korporacije. A, naravno, sa pretenzijom da avanzuje. San snova! K’o bi odbio?

Pa ja. Ali ko mene pita i u ostalom nije moja karijera u pitanju.

Mesec dana kasnije muz se preselio u Varsavu. A mi za njim – ne zureci se – posle pola godine.

No, da ne gresim dusu, Varsava se  od istocnoevropskog grada u tranziciji, konacno promenila  (u dosadnjikavu) EU metropolu. Super je kad je posetite na 2 nedelje, ali ziveti ovde je nesto drugacije. Otvorilo se dosta restorana, kafica i klubova, mada opet – ne dovoljno. Nikli neki sumanuti oblakoderi u centru i kontrast izmedju starog i novog je sada bas fascinantan. Nasi stari prijatelji su se obradovali da smo se vratili, a i mi da se ponovo sa njima druzimo. Baby friendly zurke, rostiljijade i vecerinke su odmah pocele, a stekli smo i nove pritjatelje… Do duse nismo nigde izlazili - nije vise bilo moje mame da pricuva naseg andjelcica, ali sve u svemu - idila!

A-ha.

Pazi sad.

Navodno, sada je muz deo korporacije i ne treba da brinemo za papire. Negde u sepetmebru prepustili smo svoje dokumente potrebne za “kartu boravka”  HR odelenju medijske korporacije cijoj “velikoj porodici” smo sada bili deo i mi .

Do decembra se nije nista desilo. Siroti HR,  u ocajanju i hororu od birokratije sopstvene drzave prema strancima, angazuje neku tamo agenciju. Sad je agencija kopirala nase dokumente u 100kg nesinhronizovanih primeraka i pripremala izjavu da pod krivicnom odgovornoscu podpisujem kako je moj pasos  - sada vec – srpski. Medjutim, zbog sve cudnijih zahteva za oksimoronske, zapravo moronske izjave, koje ranijih godina nismo pisali (a pri tom se, satro, nista nije promenilo), poceli smo da se pitamo za koga oni zapravo rade…

Tu su se nagomilale i neke druge muke, meni nemilog zivota jedne “expat” domacice– dugo trazenje bebi siterke, koje su uglavnom odvaljivale po usima sa cenama, cim bi cule da sam stranac – tako se desilo da mi je jedna devojka bukvalno rekla "ja naplacujem 10 zlota, a jel’ moze sad 20 (5 eura sat)"?

Zatim cesto kvarenje svega i svacega u tek renoviranom, iznajmljenom stanu .

Pa kisa.

Ah - cistacica - koja sprema stan zatvorenih prozora,  osim kada ih pere, ali tako da se kroz njih kasnije nista ne vidi. Kada nesto ispegla, moj muz se kasnije pita da li je sada ta kosulja ispeglana ili samo slucajno sazvakana. Sto je tolerisem? Postena je, ne krade. Prica kao navijena i  nosi crvene helanke sa roze jaknom, ljubicastom trakom oko glave i umetak-pundju u kosi – sto me beskrajno uveseljava. Pogotovo kada je kisa.

Kulminacija mojih "nevolja" novijeg datutama je - pa nazovimo - “izbacivanje” mog deteta, mog andjeoskog deteta iz drzavnog poljskog obdanista. Razlog? Upiskio se dva puta u gace, ne jede bljutave kluski i pljuski (pa naravno, dete naviklo na sarmu i burek! Sta JA da mu radim?), i  - ne moze sam da se obuje i obuce. Za sve one koji nisu upoznati sa motorikom male dece, decko od 2 godine i 10 meseci  niti bi trebalo da se sam obuce, niti se od njega ocekuje da se sam se obuje.

Ah da – agencija koja nam je sredila “kartu boravka” (traje do marta, podigli smo je pre dve nedelje), nikako ne moze da sredi garantno pismo za moju mamu, mada do juce nije bilo nikakvih problema. A meni moja mama fali, fali mi, fali, fali (i mom sinu najdraza baka).

Srpski mi je otisao u out. Malo-malo, pa kod padeza dodam nastavke - ili pretumbam reci u recenici – a la “made in Poland”.

Osim prijatelja, ima i dobrih stvari ovde.  Dozvolite mi samo da ih se setim… Kluski* nisu sigurno. Niti je kisa. Mislim da je to Krakov. I Bialoveza. Mazuri (jezera). Tatri (planine). I filmovi, konacno, ponovo dobri.  Evo, izasao novi film Vajde. Potresan (navodno) i autobigrafski (skoro), sve u svemu  veoma depresivan. O Katinju. Vajdin otac je ubijen u Katinju. Do duse, mladi poljski reziseri smatraju da poljska kinematogrfija vise nije Vajda i da su mu poslednja dva filma ocajno prosecna - ali o tome ako nekog zanima.

Politika im je u poslednje vreme bas zabavna. Na celu su Braca “Patkice” (kako ih zovu), nekadasnji “borci” Solidarnosci, blizanci, neverovatan izvor bisernih izjava – nepopularni do bola, a priblizavaju se izbori. Da vidis to prepucavanje sa opozicijom!

Puno vas  pozdravlja,

Meri

PS- A ako se mozda pitate zasto nismo u Kanadi, to je zato sto mi muz nije inzenjer. U ostalom i o tome, ako ikoga zanima….

* Kluski - kuvane knedlice od testa, sluze se kao (neukusni ) dodatak glavnom jelu