Poslednji dah, poslednji pogled; da li zaplakati od sre?e ili od žalosti? Jedan treptaj, jedan život, jedan kraj. Moraš nau?iti da budeš spor kada žuriš, voliš, umireš. Kažu da je život put kojim treba tr?ati sa prijateljem koji ?e nam nekad ?utanjem ili se?anjem dokazati da vredimo onoliko, koliko znamo da volimo. Bivamo o?arani, pa razo?arani; ponovo ne shvatamo intenzitet stvarnosti! Nije mogla druge, ali može sebe; ona vara. Vara svoje duhovno i fizi?ko bi?e, priziva usamljenost i unutrašnje umiranje. Ona pre?utkuje- to nije neiskrenost; zna da pravi trenutak ne?e do?i.  U uglu sobe ?uva bakin portret. Na ormanu nekoliko dunja i puno prašine, svesku sa prvim crtežima, prvim presovanim cvetom nevena. Zaustavlja sat. ?eka. Taj kamen se u njoj snažno tetura. Dletom je raskrvarila ruke, kamenu dala oblik; vernost nije dobila. Kažu da je hladnog srca, a ona tu vrelinu ?uva u glavi.  Legla je na zemlju. U svoje srce je bila sigurna. Udahnula je kao jednom u životu. Na trenutak sam pomislio da ?e svojom pojavom uplašiti smrt. Izvanredno nežna i pokretljiva igra njenih crta lica je govorila o veoma živom, neverovatno istan?anom duševnom životu.  Sutra je trebalo da se sretnemo, danas je to nešto više od susreta, ju?e je to bilo nevažno.

Der Hölle Rache - Diana Damrau Posle ovoga treba razmisliti pre nego sto nekog nazovete dobrim pevacem! Diana je savrsena! A sledi poseban blog o cinjenici da narod posebno voli da slusa "tuc-tuc" gluposti muzicki nepismenih dj-eva, uglavnom. Tuc- tuc- A posebno vole da budu TUCani u glavu. ZaTUCani narod je postao promiskuitetan. Posebno me plasi cinjenica da ljudi izuzetno cene neprofesionalizam!!!!! Predlazem zakon o obaveznoj kolicini informacija koju treba da poseduje pojedinac, u suprotnom- odlazak u zatvor i gubitak prava glasa. Naravno, ovo vazi i za one podprosecno "inteligentne". Spasimo planetu, ima ih sve vise i vise...!

Stao sam. I? Ma, ostao sam bez teksta! Cak mi i srce freneticno lupa. Nenormalan jesam; tacnije nenormalno nenormalan. Dvostruka fikcija. Citiram sebe : "Veceras sam cudak; mozda cu ti sutra reci!" Srce jos jace lupa, lupa. Treba mi mehanizam ne metabolizam. Molim za malo tisine!

Lepo je kada se kao mali apsolutno divite svojim roditeljima.                                                                           Mama je prelepa; mozda ne kuva najbolje, ali je svakako najbolja.                                                                  Tata je najpametniji; pametniji cak i od uciteljice, zatim i od nastavnice matematike. Nije bas najzgodniji, ali je kao mlad veoma dobro igrao kosarku!                                                                                              Zatim sam ja na kratko popio svu pamet sveta. Kratko je trajalo na svu (ne)srecu!                                     Mama je naucila da kuva, skoro izvanredno.  Vise nije najlepsa.                                                                   Tata je i dalje pametan-(vise zaradjuje). Nosi naocari i prilicno je smotan.                                                   Sada sam ja na redu. Ne smem dalje...                                                                       

Ovo se zove sudbina!: Spavao sam 11 sati; i dalje mi se spava. Bio sam gladan, jeo sam; sada mi je muka. Sutra je predaja rada za prijemni ispit, ja ga nisam zavrsio. Trenutno studiram fakultet koji mi se nimalo ne svidja. Spremam ispit iz fizike. Imam zelju da se vidjam samo sa ljudima koji me intenzivno nerviraju. U vezi sam sa osobom koju bih mogao da ubijem koliko je glupa.... I tako spisak mojih gluposti ide u nedogled... Zasto...To je jedini nacin da sebi upropastis zivot. P.S. Neka mi neko predlozi sta bih mogao da slusam osim Pavarotija i Arete Frenklin. Slusam ih godinama...

Video sam jeza. Zaista se ponasao kao prava kurva. Na kraju se sklupcao, te ne zasluzuje ni reci vise o njemu. Video sam gustera- zenku, kako kaze moj brat. Medjutim, ostadoh uskracen susreta sa zmijom, mog manijakalnog bega od tog mesta susreta, tragicnog stradanja tog groznog gmizavca od snazne ruke starijeg mi brata, mog odusevljenja pri saznanju da je tupava zivotinja raskomadana, ali i suocavanje sa cinjenicom da organizam na tako niskom nivou evolutivnog razvoja moze da zaokupi moje misli. Srecom, moj brat sa velikim entuzijazmom ubije svaki primerak te gmizuce zivotinje. Video sam jagnje. Belo, malo, glupo, plasljivo. Medjutim, nisam video niti jednu kozu. Obozavam koze. Jos uvek nisam upoznao osobu koja postuje tu zivotinju neznog pogleda. Video sam cvetic ljubicice, jedan, bedan, sam. Video sam jagorcevinu. Jagorcevina u povoju- najgora faza u pubertetu jedne livade. Ipak bilo je tu i nekog krhkog narandzastog cveca, koje sam sa zadovoljstvom fotografisao. Video sam zabu. Skakutala je po izvoru, a ja zedan. Shvatila je sa kim ima posla, pa je pobegla, ponovo nekako kurvinski. Popio sam vode. Bila je veoma ukusna. Ne pije se cesto tako ukusna voda. I cesmovaca ima smek ogromne kolicine hlora i mikroorganizama, ali voda sa mirisom i ukusom ne sme se propustiti. Video sam lisicji izmet. Pjunuo sam, ustima, ne srcem.

Zaista neverovatno!!! U zadnjih deset sekundi cucete to cuveno Bb3!!!!!!!! Najbolja koloratura ikada!

Pocinjem sa sastavom iz treceg srednje. Glavnu junjakinju bih zamenio tomom nikolicem( za takve kreature ne vaze pravopisna pravila, te iskljucivo koristim mala slova!). Dobio sam peticu. Posto sam na fakultetu, i dalje veoma dosledan u dobijanju te divne ocene, pokusavam da procenim u cemu je problem. EEE, bjahu to lepi dani!!!

Jos jedna lokva krvi. Oh! Sta sam to opet ucinio!?

  Koracam Jelisejskim poljima zureci u predivan Sanelov izlog.

  Odusevljen umetnickim nasledjem genijalne Koko Sanel, nastavljam marsiranjem kroz najlepsu ulicu, ulicu sa najlepsim imenom. Jos jedna raskrsnica! Kuda sad? Ajfelov toranj ili Luvr? Ne! Ipak opera. Hiljade crnih lica, lica sa oziljcima ili tetovazama. Nigde onog pravog. Trazim prvu stanicu metroa. Ne! Ipak cu pesaciti! Ne! Ipak cu metroom, ali do Luksemburskog parka.

  -Lepog li cveca- izustih.

Kupio sam veliki buket crvenih ruza- mozda malo klasicno, ali ipak tako francuski, sa stilom. Ponovo metro, jedna cudesna stvar zasluzna za zdrav metabolizam ovog grada. Ponovo izlazim iz utrobe. U stvari ne, izlazim iz glave! Stojim na Trgu Republike i pitam se- kuda sad!? Karta kaze levo, srce desno. A glava? Sa jednog poluotvorenog prozora ukrasenog kovanim celikom, lelujala je blistava svilena zavesa. Lelujalo je jos nesto. Operska arija. Nisam odoleo ovakvom pozivu lirskog soprana.

  Resio sam da svratim. Sta bih inace uradio sa ovim ruzama!? Usao sam u zgradu i pokucao na vrata. Zanimljivo, otvorila je. Urucio sam cvece i ljubazno zahvalio na malopredjasnjem performansu koji mi je probudio cula. Ljubazna gospodjica me je ponudila casom sampanjca. Pristao sam! Sampanjac je bio predivan.

Imala je tako lepu, svetlu put, dugu talasastu crnu kosu, vitak struk, i povrh svega glas vanzemaljskih razmera. Uzeo sam maramicu i pazljivo obrisao ostricu. Tako pripremljen, upotrebio sam ga. Dugo sam razmisljao. Ipak vrat! Prerezao sam!

Boze, imala je tako prodoran glas! Imala! Bas se nije nadala! sedela je tamo bezbrizno za klavirom, proizvodeci nesto tako lepo, vrhunsku umetnost, a sledeceg trenutka na hladnom parketu. Zalosno!

  -Au Revoir- izustih.