Probudio me stravichan bol u glavi. A onda i glas onog coveka sa krova b92. Rekao je da je minus. Gocu sam cekao preko deset minuta. U ulazu njene zgrade. Njena zgrada smrdi na luk, jer je u suterenu buregdzinica. U troli smo prichali kako malo koga sta interesuje. Buljio sam u novine koje je drzala neka baba. Pise da je Seka raskinula sa deckom, a da se Stefan Kapicic i Miranda, i Miranda druze sa deckom Britniim Spirs. Pitao sam se kojim od one kolone koja dolazi na kapije rehabilitacionog centra u Los Andjelesu. Neda se vratila iz Amerika i zatekla ulozak u wc aerodroma Nikola Tesla, a i taksista do njene kuce je bio jako grub, valjda je prichao koliko mrzi Amerikance. Kaze vozio nekog Amera koji mu je rekao da mu je sin gay, pa kako to moze? Pita se valjda taksista, odkud znam. Neda je mnogo slatka. Stalno provera mail na telefonu. Tako kucka. I brine se sta ce biti posle njenog povratka. Goca mi kaze da je neki fudbaler iz nekog sela iz dubine Srbije, koji je dobio milionski transfer u Italiji i tako nekoj fensi zemlji, citavom selu kupio Armani odela. Nekako zamisljam da je to najbolja modna revija ikad napravljena za Armanijevog zivota, a da to ovaj nije ni znao. Nekako bih voleo da kamere Fashion Tvija odu u to selo ili da Milos Nadezdin napravi neki editorijal za neke od ovih nasih slikovnica. U stvari editorial za National Geographic iz srca Sumadije sa Armani odelima. Muzu koze u Armaniju. Mmmmm. I tako. Ipak je ovde lepo. Kako se uzme. Svaki dan nas plashe. Lepo nam strah podgrevaju. A mi cekamo tu belu listu. A ne vidimo ni belu vranu. Ako neki TV fetisista cita ovo, najljubaznije molim da se obrati paznja na DM SAT, kanal Dragane Mirkovic. Bolje je od rada Zorice Tomic onomad u Becu. I sadrzajnije mogu vam reci. A Ejmi Vajnhaus dobila pet Gremija. Neka je vala. Iako evo iz People kazu da to nije dobar uzor. Prosto nije. Oni tvrde da je trebala Rijana. Ipak ce banalnost pobediti. Tako sam zavrsio zadnji telefonski poziv za danas. Nadam se. U stvari, sto ja ne bih malo iskljucio telefon, a ukljucio mozak. I sad vi meni recite da je Isus dzabe bio zakovan?

Danas se moj tarapeut gromoglasno nasmejao. Prvi put mi je pokazao da sam mu neviđeno duhovit. A toliko sam se trudio da ga fasciniram. Znate koliko je bilo boljih momenata tokom ovih par meseca koliko ležim na njegovom kauču. I on je tek danas pokazao svoje zdrave zube. A reč koja ga je naterala da psihoanaliza u tom momentu padne u vodu, bila je tako glupa. Ja nisam znao šta je to toliko smešno. Čak nisam ni ciljao da to bude parče komedije, ali vidiš čovek je duhovit onoliko koliko natera onog drugog da zasmeje samog sebe. To mi je rekao neko pametniji od mene, a ja sam to eto tako prihvatio kao tačno pravilo. Najviše volim kada se mojim forama smeje G. Ona tako lepo kapira te nivoe, i uvek me inspiriše da idem dalje i dalje. Izvlači iz mene najbolje. A gledano sa strane, kapiram da je to gomili ljudi nejasno i nerazumljivo. Ali, nama je lepo. I šta me se tiče što to drugima nije smešno. Danas je komedija na sve strane. Gde god se okreneš vrvi od komičnih dijaloga. Ne znam kako vi, ali meni na svakom koraku smešno. Na svakom koraku neki hit. Prošle nedelje sam tako stajao u milionskom redu u SBB-u da uplatim Internet, da mogu da budem vezan sa svetom, da mogu ovaj blog da pišem. I stajanje u redu te navodi da slušaš ljude okolo. Svako ima da ti da neki savet, svi seru o tome kako je strašno što postoji samo jedno naplatno mesto SBB, nikako da napravim peti oktobar pa da se svi ujedinimo i ne plaćamo im račune dok nam ne otvore bar deset fensi filijala jer nam svakog meseca otimaju lovu (zbog monopolskog ponašanja, kojeg u ovoj zemlji nema, tako kažu), neki pričaju o tome kako može preko vajrlesa mogu da se mažnjavaju sati, gde mogu da se kupi piratski programi... Tamo sve možete da saznate - od toga kako da gledate HBO a da ništa ne plaćate, i tako... Lepo je stajati po redovima u Srbiji. Nekako se sve nauči o narodu. Znate kako da idete kroz život. Kako da se laktate. Redovi su skeneri društva. Od toga kada vam neko u banci i pored upozorenja žute trake na kojoj piše STOP, diše za vratom i gleda koliko skidate sa računa, do toga da se namerno gura kako bi eto uštedio tih par sekundi što će nonšalantno ići preko reda. Meni je to smešno. Smešni su mi i oni ljudi u prevozu što onako histerično trče ka praznim mestima, da zauzmu, da sednu, jer eto bože moj ne može da se stoji tih 15tak minuta vožnje. Mora da se sedne po svaku cenu, da se vene ne prošire. Ne znam, hteo sam da kažem da je humor sjajna i grozna stvar. Uvek ta tanka linija između super zabave i potpunog užasa. Humor i podiže i spušta. Oprezno s njim.

Već mesec dana, na relaciji centar grada - Dedinje, u troli broj 41 ili 40, zavisi šta naiđe, i gde je manja gužva, na putu do posla, po cenu i da zakasnim pet, deset minuta, pažljivo čitam zbornik kolumni hiper talentovane hrvatske spisateljice Tene Štivičić. Za one koji prvi put čuju njeno ime, ona je super seksi, dramska spisateljica, neki kažu možda i bolja od Biljane Srbljanović, logorejična, kod nas izvedene Dvije i Nemreš pobjeć od nedelje, u najavi Svici i Fragile, nepretenciozna i nepretenciozna što je automatski razlikuje od gomile srpskih autora koji mašu svojim komadima pamfletima. Inače, kolumne su moja omiljena novinarska forma, osim ako nije u pitanju Branka Nevestić ili već tako neko opsukrno ime za čije kolumne mi je kranje sumnjivo ko u stvari to piše. I prosto nekako je teško u kolumnama izbeći taj narcizam, to nešto, za šta svaki čitalac može da kaže - ma šta bre mene boli uvo za to. Nekako autori kolumni za čas skliznu u taj intimni deo, zaborave se da pišu za novine, i nekada, gotovo često, kao da neće, plasiraju sopstveni život kao nešto što bi trebalo da digne tiraž. Odalje se od teme i onda više niko ne može da ih pohvata šta su teli da kažu. Tena isto tako vata krivine, počne sa Big Brotherom, a završi na sujeti. Okej, što jest jest, neke teme imaju veze sa nekom potpunom drugom temom, koja nam nikada ne bi pala na pamet, ali nepažljivi čitalac, čitalac u troli, često nema dovoljno pažnje da pohvata svaki nivo rečenice koja sledi. Međutim, ono što mi je kod Tene strava što ona te uopštene teme (nasilje, kapitalizam, izbor za miss, gojaznost, anoreksija, shopping mania i ostale teme zenskih kolumni a la seks i grad) nekako zbilja obradjuje na svoj način i čovek kad završi, kad pročita zadnju rečenicu kaže: Vidiš, nisam to znao! I ja mislim da u tome leži njena vrednost. Onako nekako olako slaže rečenice, kao da je s čitaocem na kafi, kao da vam neka prijateljica drži predavanje, i otkriva vam svet koji je za vas, do tad bio nepoznat. I koliko god da se i ne slažete sa nekim njenim stavovima, njena nevinost, i spontanost je do te mere simpatična i šarmantna, da ne možete da je mrzite. I gle, šta mi bi, o nekome imam nešto lepo da kažem. Bože, bože, kuda to vodi? Kuda? U pakao? Put do njega je izgleda zaista popločan dobrim namerama, zar ne? 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1...

I dok se neprekidno prepiru da li je Marija Šerifovi? smela da peva Molitvu podržavaju?i radikale i dok se kod neverovatne Dragane ?osi? u onoj blasfemi?noj emisiji polemiše o tome da li negde u Holivudu može da se urgira da Srbi više ne budu tolika stoka po filmovima, život te?e. Sutra je premijera te famozne Ognjenke. Posle nekoliko meseci života na trejleru, došlo je na red da Beograd vidi šta se toliko mrsilo sve ove godine. Život besno izmi?e svima nama, a nekako taj simulakrum koji živimo sve se više produbljuje da nam apsolutno više ništa nije jasno. Došlo je do jebene zamena teza, i ?ini mi se da je onako, kao nikad, zajebano vreme, jer se ne zna ko šta radi, i ko se za šta pita. Ima se utisak da su svi dužni da kažu kako bi oni to poveli državu, kako bi rešili problem sa ovim i onim, kako bi šta dizajnirali, kako bi promovisali ovu našu zemljicu... Svi se razumeju, odjednom, znaju kako bi to moglo, a nisu ni svesni, da su baš oni, i generacije iznad, i iznad, i još iznad, duboko sakrivene u DNK, upravo napravile sve ove, sve te rupe na drumovima, taj odnos da nas realno boli kurac kako nam je, ali ?isto da kažem KAKO BIH TO JA. Nije mi jasno, majke mi, zašto tako? ?emu ta destrukcija? Ta mržnja prema samom sebi. Mislim, odkud znam, kapiram da ovim što pišem, poništavam ovo što mislim, ali ne znam kako da se izrazim, pa je možda najboje da stanem ovde. Na kraju krajeva, uzalud je sve to, što bi ono rekli kad si mali: Pri?'o njemu, ne pri?'o, isto je.

"Živim običan život. "Haj lajf" imam ako ga sam stvorim. U stvarnosti on ne postoji. Vozim se gradskim prevozom, a kad imam para, vozim se taksijem. Mnogo para sam davao na garderobu, ali to više ne činim.", odgovorio je Filip Maksimović na pitanje Šta znači uopšte biti stilista i kako se to postoje i kako se pravi stil neke zvezde. Pitanje mu je u okviru rubrike Pitajte (ne)poznate postavio Igor iz Beograda. Za one koji to ne znaju (a nadam se da ih je jako puno), Filip Maksimović vam je (ček samo da prepišem iz novina) e pa ovako: stilista, koreograf, trgovac (samo se ne znam čime), voditelj, art direktor, vukljač kesa iz butika i možda sam nešto ispustio da pomenem. On je valjda vodio onu emisiju na b92, ono kada mama unakazi ćerku, i obratno. Ono kad auditorijumu pokazuju koliko poznaju jednu drugu, a voditelj umire od sreće što su mu slatke. Navija za obe. Ne znam da li je vama palo na pamet, dok ste čitali njegov odgovor, ali meni jeste i skroz sam pokušavao da zamislim onog čoveka, sve onako stilizovanog za prvi red fashion week-a, kako tako poništava kartu u autobusu broj 31 ili 53, i tako se histerično, sa sve tim kesama (zbog kojih ima vene na rukama, tako piše u novinama) bori da sedne pored prozora. I tako strepi da mu neko ne otme Vivjen Vestvudku, torbu koju je njegova mama izgustirala, pa eto dala sinu da se igra. Ponekad mi se čini, kad tako listam novine, kanale, kad slušam ljude koji sede pored mene po kafeima, ponekad pomislim da živimo sitcom i da moja omiljena Dženifer Sanders ne preteruje. Da je mrtvo ladno ozbiljna. Bez preterivanja. Ono što je danas dokumentarno to je toliko smešno, komično i bizarno, da mi je katkad teško i da se smejem. Važno je da nam lepo kažu, pored toga kakvo će vreme sutra biti, i da li će neka atomka da nas zakači, s kim se sve druži FIlip Maksimović, kako mu se zove pas, gde je bio u zadnje vreme, jer bogme sve nas to i te kako zanima. Nemam pojma šta sam hteo da vam kažem, ali eto, meni je taj intervju danas bio otkriće. Možda u ovome ima nešto pametno, a možda sam i ja kao i Filip Makimović lupao kao maksim po diviziji.

Prvo sto uradim kad dodjem na posao je da ukucam sifru u svoj mail domen, i s nestrpljen cekam da li ce mi oblacic google talk-a pokazati i ono crveno slovo M, znak da mi je u inbox sigurno uplovio neciji mejl. Ne znam kako, ali uvek imam preveliku dozu odusevljenja, kad dobijem mejl ili pismo. Momenat od trenutka kad mozak shvati ko mi je pisao, do trenutka kada cekam da interent veza koja ponekad trokira i produzava vreme otvaranja eleketronskog pisma postao mi je jedan od retkih fetisa koje svaki put sa sve vise zara iscekujem. Ma, cak i spamove otvaram sa znatizeljom ko li mi je pisao? Jutros sam dobio dva pisma. Jedan spam i jedno "ozbiljno" pismo. Spam mi je poslala Sabrina S. Tako bar kaze da se zove. I vrlo je slatka. Tvrdi da bi me, ukoliko je ozenim, svakim danom zvala: "Dear husbend" i da zeli iskreno da me voli. A ja lako padam na izjave ljubavi, iako znam da je u pitanju cirukalarni mejl koji su jutros dobili milioni muskaraca sirom planete. Svidja mi neverovatno taj jasni jezik spamova, tu nikad nema zabune, uvek se nesto konkretno trazi i nudi, i jezik je nekako uproscen, lako razumljiv, nema filozofiranja, nego Sabrina S trazi muz, i oces neces. Ako oces, odes na link pogledas njenu galeriju fotografija, ako ti se digo, mozda je pozoves. Uzasno me zanima, da li neko odgovori, i kako izgleda Sabrina S, da li tako danima sedi pored ekrana i besomucno pritiska dugme send/resieved ocekujuci da joj se na ekranu ukaze covek njenog zivota. Voleo bih da Sabrina ovo moze da procita, pa da joj kazem da ne brine, na svakoj stanici dodje neki autobus. Nekad cekamo vise, nekad krace, ali doce. Nekad dodje raspali, smrdljivi, prasnjavi autobus, nekad dodje fensi, na dva sprata. Nikad se to ne zna. Sabrina ulazi samo u one koji ti se svidjaju, nekad izgled vara. Cesto mi se desavalo da na tim dvospratnima, bas na njima ne radi WC ili se voze odvratni ljudi, zato dobro promisli Sabrina S. Drugi, ovaj "ozbiljni" mejl dosao je iz Ljubljane. I dugo je izgleda putovao, jer posiljalac nije dugo hteo da se izjasni, da se objasni, da bude iskren koliko je bio jutros. I onda je stigla istina. Rano jutros. Taze istina. Svaka recenica je bila sve napetija i napetija. Citao sam tako to pismo, prepuno ritma, otkucaja srca pisca koji je tako srdito udarao po tastaturi i govorio svoje misli, delio ih sa mnom, nudio mi realnost na tacni. I dosao je konacno kraj tom pismu, toj etidi, toj epohi reci. Dosao je konacno taj potpis autora. Onda sam jednim pokretom prsta skrolovao sve na gore, i jos jednom presao pogledom preko kolone reci koja me je gledala onako ostro, kao neki slovni mitraljezi upereni u djake u KRagujevcu. I rekao sam - okej, pucajte, ja jos drzim cas. Rekao sam, jer ni ja nisam imao sta da krijem. Ne znam ko je tu u pravu, jer svako ima svoje osecaje, svoje poglede, verziju zivota kakvu zeli da vidi. Verziju o kojoj masta. I retko se to poklopi. Dok sam sipao filter kafu, koleginica me je pitala sta mi je. Rekao sam da sam dobio Iskupljenje. Nista joj nije bilo jasno. Ali, onima koji su citali, ili jos bolje, gledali film bice jasno sta pogresna verzija pisma moze da uradi od zivota. Reci, tako sam to uvek znao, ubijaju. Zato pazljivo sa njima. Mrzim citate, ali ovo je ovde i sad ipak volej - Kis je govorio: Cuvajte se suvisnih reci, i tamani te ih kao gamad! Ja to nikad nisam uspeo. Uvek mi promaknu. Kao bubasvabe nad punim Mesecom, pod naletom papuce.

I ove subote, K je ležala u svojoj omiljenoj pozi na svetlo roze kauču, koji je kupila na rasprodaji prošle godine. Kauč je i tada, u vreme kada ga je K odmeravala, da pređe u njeno vlasništvo, imao ukupno pet fleka, ako je uspela sve da prebroji. Sada ih ima još više. K je nespretna, naročito dok jede eurokrem ili marmeladu. A to često jede. I stalno joj se dešava da celo parče hleba, uvek sa one premazane strane, sleti s tanjira, direktno na mebl prekriven ružinim laticama. U tom momentu, kad parče tupo pljasne i zalepi se, K najpre zažmuri, proguta bes i ode po vlažnu krpu. Ako ćemo iskreno, K naporno radi tokom nedelje, ne može ni glavu da podigne i zato jedva čeka da dođe vikend, da ostane uz televizor do kasno. Ništa joj ne pričinjava takvo zadovoljstvo kao neprestano menjanje kanala. K se nikad ne zadržava na nekoj posebnoj stanici, čak i kada je nešto izuzetno interesatno, tipa kad prikazuju operaciju slepog creva na nagojenoj pandi u berlinskom zoološkom vrtu ili pak tuča dve prijateljice u izmirujućem talk show-u. Ne zna se pouzdano kada se K navukla na prebacivanje kanala, ali to stanje traje sigurno jedno pet, šest godina. Ali, K se uopšte ne buni. Kao da se negde pomirila da je njen život prazan, kao papir pisca koji nema inspiraciju. I što se više čeka da bar neka ideja padne na pamet, to je strah od praznine sve veći i veći. Međutim, K se ne boji praznine. Ponekad joj je hladno zbog te ogromne rupe u duši, ali nije to najgora stvar koju čoveka može da zadesi. Čovek često ne zna šta sve može da se preživi. Ali, dobro o tome kad ga zadesi. K izgleda kao i sve ostale žene njenih godina. U stvari, za ženu od četrdeset i kusur, ona super izgleda, iako nema baš neke sise. A ženu valjda čine te sise. Nekad, kada se skine, pre tuširanja, pomisli da ima samo bradavice, kao mladići u pubertetskom dobu. Ali, telo joj je lepo, što jest jest. Negovano, očuvano. U stvari, najbolji deo je, od kukova pa na dole. Kada bi se samo to bodovalo, K bi onda sigurno bila avion. Sve skupa gledajući, nije loše. Bože moj, toliko žena tako izgleda, pa šta sad. Ne prebacuju sve kanale subotom. K se često pita, da li je ona jedina osoba u gradu, koja petkom leži u svojoj omiljenoj pozi, na polovnom trosedu, jede krišku za kriškom eurokrema ili marmelade i bulji u svetlost katodne cevi, koja joj poput stroba u tehno klubu uništava rožnjače. Ali, ko će sada time da se opterećuje. Kada bi se čovek za sve u životu sekirao, gde bi mu bio kraj. Smrt stalno vreba život, i zato se ne sme puno misliti na sebe. Treba živeti, kako god. Valjda. K se ne uzrujava jer redovno pije antidepresive. Istina, nije ona kao oni što šakama gutaju sve što im dođe pod ruku, po svaku cenu, samo da bi se smirili već jednom. U tom smislu, vodi računa. Pije samo jedan lek, ali nije u redu da ga sada ovde pred svima reklamira. Nije dužna to da radi, ako ga već pije. Lek se lako apsorbuje i krv ga divno dočeka, raznoseći sreću svuda po telu. U deklaraciji piše da lek ne stvara zavisnost, što K nije ni primetila, jer ga, za svaki slučaj, popije svaki put na istom semaforu, u isto vreme, pod istim uglom, na putu za posao. Posao ispunjava K, da se odmah razumemo. Zadovoljna je postignutim, sedi na lepom mestu pored prozora, ima svoj kaktus, uramljene fotografije, sto joj je uredan, olovke joj nikad nisu tupe, šef je zadovoljan, jer ipak K je jedna od retkih koja ne traži nikakvu nadoknadu za prekovremeni rad. A to voli svaki šef. Da radnik živi za firmu. Da se postižu rezultati, po svaku cenu, makar dobili i čir na dvanaestopalačnom crevu. Šta god, važno je da šef bude zadovoljan kad god otkucao svoj pin u automatu za vađenje para iz banke. Da se osmehne nad cifrom koju vidi na ekranu, i da pomisli: „Kako mi rade!“ K je u tom smislu matica košnice. Ukoliko se neko buni, ona ga očas posla prijavi, osudi ga pogledom s pomišlju da nije normalan ukoliko u sred posla može da misli na bilo šta drugo samo ne na posao. K inače smatra da su ljudi mnogo lenji, i da ne rade ništa, da strašno vole da zabušavaju. Čini joj se da bi ponekad mogla i da ubija ljude koji zabušavaju. Najozbiljnije. Čim vidi da neko chatuje na kompjuteru ili gleda bilo šta što nije u vezi sa poslom, njoj toliko skoči pritisak da joj ni onaj lek što ne stvara zavisnot ne može pomoći. Trudi se da iskulira, ali teško ide. U tim situacijama trči u sobu za odmor radnika i uzme nešto da pojede. Obično čokoladicu od trideset i pet grama, koju redovno ima u tašni. Kad god je neki teži slučaj, šećer sve rešava. trivia: Gospođica K nije izmišljen lik. Svaka sličnost je namerna. Dobro, neke stvari su promenjene da priča ne bi bila BAŠ potpuno dosadna. Ako nekog fetišistu zanima gospođica K se baš ovog trenutka par sekudni zadržala na kanalu FOX life. Korisnik je SBB mreže. Od domaćih voditelja jedino voli Olju Bećković. Uporno zove Utisak nedelje, ali već dve godine nikako da je spoje.

U poslednje vreme čovek ne može da okrene ni jedan kanal, osim Animal chanal-a, a da ne vidi glavu nekog političara. Ili Boris Tadić nešto priča sa građanima preko hands freeja, ili Toma pokazuje kako mu ništa ne treba, osim fotelje, ili Čeda izvodi decu na binu… Jest da sam potpuno apolitična osoba, ali ne mogu da ne primetim da je uvek isto. Izgleda da uz reprize serija, novogodišnjih programa, hajde da se volimo 5, 6, sasvim lepo idu i reprize politčkih kampanja. Svake godine te iste reči – srce, stabilnost, mir, svetlost, ljubav, dela, evropa… I onda se pitaju što ne izlazimo na izbore? Pa kako da čovek vidi u čemu je razlika, kad se sve pomešalo. Ne znaš koje je godine palo koje obećanje. Bilo bi mi lepo da neko od kandidata konačno stane na put bar tim istim slikama. Tom već “isrpobanom” modelu u kom kandidat obavezno mora da se ljubi sa zemljoradnicima, da se rukuje sa zvaničnicima, da ljubi svoju zastavu, da pritiska dugmad u pogonima, da daje krv, da ide po bolnicama sa onim smešnim kapama iz operacionih sala, da nosi DVDijeve Romima koji žive u kutijama, da se dobro drži u Utisku nedelje, da ustaje rano da mesi uštipke s pekarima itd. Kad će doći vreme da će smeti jednom da pokažu kako zaista žive, kako idu u šoping, kako se vozaju kolima, gde ručaju, kako vade pare iz automata, kako nemaju vremena, kako se smaraju na prijemima, kako u pozorištima ne počinju bez njih, kako im se svi uvlače u dupe, kako im svi aplaudiraju… I tako dok sedim u troli, na putu za posao, gledam isto te njihove glave, samo što ne mogu kao kod kuće, da promenim kanal. Mogu da okrenem glavu, ali i na drugoj strani mi čeka neka glava. I pitam se kako li je njima koji vise? Vise i čekaju za koju glavu će se narod opredeliti. FEST mi se ipak ove godine čini drugačijim. Bolje da tamo izađem. Pa, šta bude!

Uh, konachno sam dobio vizu za blog, i presao sam granicu. Sad ce valjda da me cekiraju verbalni cistunci, kao na svakom, boze moj, granicnom prelazu, da mozda nema koja politicka nekorektnost ili gadost... Nego pusti, neka svako radi svoj posao. Ja cu da pisem, a oni neka brisu sta im ne valja. Za pocetak odmah da vam kazem da ovo ne pisem ja. Ali, sta ima veze. Koga to sad pa interesuje. Valjda vam je vazna sustina, ono sto je napisano, a ne ko to pise. Ili vam je vazno ko stoji iza ovoga? Dakle, ne zovem se Boris Pinter, ali za pocetak neka bude tako. Nekako mi glupo da u svetu lazi, ja tu nesto koristim istinu, da se izdvajam iz drustva. Prema tome lagacu sto vise mogu, sve u sesnaest, pa vi procenjujte sta je tacno, a sta nije. U stvari, bilo bi lepo da od svega ovoga bude neke koristi. Recimo, da mi padne sekira u med, pa da objavim delove ovog bloga jednog dana, da pobedim na svim listama bestselera, da mi se osmehne i ziri NIN-a, da se proslavim kao Poterka Dzoana, pa da se specijalizujem za osmisljavanje romana nastavaka - roman bez kraja ili kako nikad da ne zavrsim serijal, pod devizom - izvinte treba mi jos malo para za jedan par cipela iz Harvi Nikolsa. Ne znam kako vi, ali poslednjih dana pamtim samo trenutke kako ustajem iz kreveta, i u njega opet uvece lezem. Takozvani ZIVOT bez ikakvog sadrzaja, kao da mi se nista ne desava. Nesto slicno kao u romanima Srdjana Valjarevica. Ali, valjda ce i to doci na svoje, valjda ce se i meni nesto desiti. Evo, za pocetak, iskreno se nadam da ce vam moderator pustiti ovu laz na uvid. Da ce me proglasiti ravnopravnim sa svim ostalim blogerima, da cu imati najvise pozitivnih komentara, i da cete svi pisati Mekenovom Fresu da je Boris Pinter, zvezda koja je tek rodjena. Nezno sa mnom, molim vas, pritisak mi lako skoci. Prema tome, ovo je samo pocetak. Da vidim kako cu biti primljen, jer valja osluskivati svoju publiku, zar ne? Ovo pisem zbog vas, jer verujte sve ovo ja znam. Sve mi je poznato. Iz glave. Nista vise ja od sebe samog ne mogu da naucim. Sutra, na istom mestu, u isto vreme, citajte izmedju redova.