Ovako sam ja pre neki dan poželeo Mini Đukić rođendan
epsko-rođendanski igrokaz bez glazbe
Vino pije Mina Đukić Mina
Vino pije, s' vinom razgovara:
"Nisam cvijet, nisam labudica, Ni obrvica ni pijavica,
Nisam ni grom na Svetoga Savu
Šta sam onda vino moje rujno?"
Mina gleda, vino progovara:
"Nit' Alimpić, nit' Adanja-Polak
Dakić-Mikić, Bobić-Mojsilović,
Nit' si Tanja Petrnek Aleksić
Niti kovač svojoj sestri Kovač.
Već si mudra Mina od Đukića,
Lepša od svih Đulića u Đul bašti,
Visočija od svijeh planina,
Blagodetna k'o tri ćupa blaga.
Nebesa su te sama poslala
Da nas griješ, da nam mudro zboriš,
Da nam kažeš ko smo, da nas vodiš,
Da nas vodiš, predvodiš, zavodiš,
Dušu svoju sa nama da traćiš,
Da je traćiš, nikad ne protraćiš."
Na te reči Mina Đukić Mina
U'vatila pero i mastilo,
I papira jedan mali deo
Pa na njega napisala 'vako:
NEKA MI JE ROĐENDAN ŽIVOT CEO!
...
a ovako ona meni danas:
Šta se sija na naličju knjige (facebook),
da l' je snijeg, da l' su labudovi,
nit' je snijeg, nit' su labudovi,
vec stopala Bana Jevtić Bana
Njima je on gore pohodio
sa dvije noge stonoga je bio
na njima se i smij'o, i jeo, i pio
u Biberčetu pića raznosio
Igrao nam, pevao i bio
tugu nam je srećom učinio
od istine nije se on krio
vazda beše ono sto je bio
čak i kad je Žigon djevu govorio.
Sada kličem, u nedostatku stiha,
Nek zabuči buka, nek zaciči cika
I nek se slavi doveka
rodjendan ovog čoveka!
Predugo se nismo videli, mesec dana sigurno. Je l’ toliko prošlo od onda kad smo pili vino u Brodu?
Pišem ti ovo pismo kao neku savremenu poruku u boci. Mesec dana za nas je baš dosta, mislim čuli smo se i to, ali nisam navikao da se baš toliko ne vidimo. OK, ti si zauzeta, ja sam na relaciji Beograd-Skopje, i otprilike sve znamo.
Sećaš se pokojne Maje – pričao sam ti o njoj. Mi smo se viđali svaki dan, ali smo bez obzira slali jedno drugom pisma iako smo živeli u istoj ulici. Tako ja sad tebi ovo.
Htedoh da ti ispričam sve i svašta, ako nekad i naletiš na ovo pismo, ne znam šta ćeš skapirati a šta ne, pošto ovih dana imam tako nepovezan tok misli da je to strašno. Osećam se kao šizofreničar, čak sam i pozvao Natašu da mi kaže da li je ovo neka psihotična epizoda, međutim – ne. Ona me čak ohrabrila rečima „Čak i da jeste – šizofreničari mogu jako dobro da funkcionišu, dvojica profesora kod mene na doktorskim imaju dijagnozu shisofrenije“.
E, pazi sad. Moramo stvarno da sednemo i da napravimo konkretan dogovor oko stanovanja. Nećemo više da lamentiramo nad našim pričama o lošim porodičnim klimama u kojima smo odrasli. Sad moramo da se izakcijašimo i prestanemo da maštamo o životu na Baliju, a?
Ili ne moramo, ne znam. S’ jedne strane, baš mi se sviđa kad tako planiramo ostatak života na plaži, a s’ druge strane – ne znam kako ćemo mi to jer ipak mislim da duboko verujemo da je to neizvodljivo.
Vidiš o čemu ti pričam? U poslednje vreme imam ambivalentan stav prema svemu. Šta misliš da je to? Ja ne umem da provalim.
Čak i ova ljubav i zaljubljenost... lepo mi je sve to, a opet – muči me i iscrpljuje. Na trenutke se ponašam kao one žene koje muževi zlostavljaju godinama, a one govore „Nije on loš, ali eto...“ i tako nastavljaju da žive u modricama. Mislim, ja ne dobijam batine, ali brate – evo ti slika da vidiš kako izgledam jedno jutro posle Skype ljubavi.
Evo ti još jedan dokaz o pojačanoj dozi mazohizma kod mene – preksinoć počne nešto da me boli srce i grudi, i to traje i traje, ali ja sam u fazonu „Dok mi ne utrne leva ruka neću da zovem hitnu pomoć“. Međutim kad se i to desilo – lekari mi kažu da je to nešto što se zove „Cardiac arrest (pa još neke reči)“ – nešto kao opomena pred infarkt. I ja sam u fazonu „Čekaj bre, ja sam mlad za infarkt“ i sinoć odem na 20/44 i odvalim se od alkohola, jer sam u fazonu „Ma briga o zdravlju je rezervisana za onog hiponondričnog Baneta od pre par godina“.
A po gradu su (koliko uspevam da vidim) svi u nekom sjebu, ne znam je l’ ti to primećuješ? Kao da se ona sezonska depresija koja je vladala tokom zime malo produžila.
A da, aj što su svi depresivni, nego su svi toliko usrani za posao – kad će raditi, s’ kim će raditi, ko je koga zvao u podelu a zašto njega nije bla bla bla... brateee, mnogo je to postalo naporno gledati i slušati, sad je gore nego na akademiji. I toliko su svi postali fejk da mi dođe da redom sve te ljude malo pljucnem po faci. Da ih pofajtam. Kakvi su bre to osmesi, kakva su to šlihtanja, alo bre? Ljudi jeste normalni? Opustite se!
Odem na twitter (ko te jebe pa nećeš da otvoriš i tu budalaštinu) – TAMOimaš dve opcije -> ili kao "Ludi smo jeeej, pa u onih 120 karaktera želimo da prospemo svu duhovitost ovog sveta", ili "aj da ližemo bulje jedni drugima ne bi li radili nešto". Super je da hoćemo da radimo, ali to lizanje preko onog sterilnog twittera je ogavno. U stvari postoji još jedna opcija – ljudi koriste twitter kao sms. Kad se uključim noću i sretnem dvoje naših prijatelja kako se dopisuju satima a mi moramo to da čitamo dok stignemo do poruka upućenih nama. Pritom nam, naravno, ne treba navigacija jer u svakom momentu znamo kad su jeli, kad im se spava i da li je mamin pasulj bio dovoljno slan.
Moraćeš i to da mi objasniš kao magistrantkomunikologije. I završi više to pa da idemo na more. Ja planiram uskoro, za koji dan. Onda me nema mesec i po.
Aj na vedrije teme – znaš i sama da više ne pišem i ne čitam blogove, ali ovog trenutka demantujem samog sebe. Zašto? Zato što moram da napišem za neki MediaCentar ozbiljan tekst na temu bloga. Odnosno Web Log-a (kako sam ušao u materiju, a?)
U to ime -> moraš, ali moraš da čitaš Ognjenkine blogove, ili ovde ili na Loveless. Znaš koliko je ona simpatična, pa to je haos. Kad priča sama sa sobom u tim tekstovima, podseća me na tvoje i moje razgovore. Sve vidi, sve zna, užasno je duhovita i smešna (not in a bad way), a opet ima neku dozu melanholije valjda zato što je inteligentna. A onda, recimo, na neki sumanuto šarmantni način poveže ribizle i bespomoćnost kod starih ljudi. A kad ubaci probleme sa elektrodistribucijom, to je već tragikomedija. Dakle, devojka šara po žanrovima samo tako. Ma znaš je sigurno, bar iz grada – ona piše tekstove i peva u Autoparku i ja hoću da joj izrežiram spot za pesmu „Proleće“ bez obzira što je to pesma sa prvog albuma.
E sad, kako sam ti ja sve ovo spojio u jedno pismo?
Upravo ta Ognjenka me je ponukala sa njenim razmišljanjem na temu kako je „Emo nova hrabrost“. Super je, je l’ da? Ja to isto mislim, i zato, umesto da ti ovo sve saopštim preko telefona ili kad se vidimo – ja radim sledeće:
-Javno objavljujem intimno pismo koje ti možda nikad nećeš pročitati i koje je jako dugačko pa ga možda niko drugi neće pročitati, ali sve ćemo to videti u obliku fidbeka.
-Pokušavam da opravdam svoju tezu da intima više ne postoji, naročito posle upliva najrazličitijih informacija sa svih mogućih socijalnih mreža – znaš i sama da se sve mnogo više vidi kad ljudi pokušaju nešto da sakriju – idi na Fejsbuk sat vremena i biće ti pouzdaniji rezultat nego na skeneru.
-Pošto intima ne postoji (tako ja sad vidim), okačio sam onu sliku "Ljubav preko skajpa" na kojoj izgledam kao nakaza, jer ne može niko da me kompromituje više nego što mogu ja samog sebe.
-Kako svako ko nešto piše u stvari priča svoju priču - ja sam u ovom pismu totalno ogolio i objavio svoju priču sa tolikim bolom u kurcu šta će ko da misli, da ti to ne mogu objasniti. Time se vraćamo na početak pisma – možda zato što imam nepovezan tok misli i baš sam nešto zbunjen.
- I šta ti misliš - da li ovim pismom/blogom podilazim svom narcizmu ili pokušavam da ga ugušim? (mislim na onaj nezdravi deo narcizma)
-I za kraj – ispipavam i ovaj aspekt bloga da bih mogao lepše da napišem taj tekst koji bi trebalo da bude kao ozbiljan.
Papir trpi sve > Blog trpi još više
Eto, to je sve. U stvari nije sve. Toliko mi se ogadio onaj JDP i Cveja i cela kompanija, da nisam otišao da pogledam ni novu predstavu Ane Đorđević ni Popovskog.
p.s. znaš kako sam počeo da se branim od optužbi da sam neozbiljan, neodgovoran, šarlatan...? Najglupljim mehanizmom odbrane – negacijom -> samo kažem:
„Ja sam divlji konj, mnogo sam lep, volim da trčim i skačem, i ako probaš da me ukrotiš – ja ću ti umreti.“
Svi se spremaju da negde slave Praznik rada. Ja sam (naravno) napravio nekoliko paralelnih dogovora, legao u krevet i razmišljao koga je najlakše slagati. Moram da lažem u tim situacijama samo zato što sam glup i neorganizovan, a rokovnik i kalendar me samo još više zbunjuju.
Poslednje čega se sećam te večeri jeste da sam pred san pomislio „Jaoj, kako mi se negde putuje“
1.maj, jutro.
Telefon zvoni kao sumanut, ja nadrkan jer nisam smislio laži koje je trebalo da smislim.
Dok ispijam kafu, kroz glavu mi proleti misao (ničim prizvana)
„Uh, kako mi se snima film. Trenutno ne mogu da zamislim ništa uzbudljivije od snimanja“
Posle pola sata – javljam se na nepoznati broj.
-„Ko je?“
-„Bane, Mina je. Slušaj, da li bi pristao da se za sat vremena spakuješ i odeš u Skoplje da snimaš non-budget film?
-(razmišljam 5 sekundi) Da. Idem da se spakujem.
I skroz sam u fazonu kao - lud sam, akcija, zezanje!
Na FB-u postavljam status „Otišao sam u Makedoniju da snimam film“
Stižem u Skoplje, svi me dočekuju kao da sam neka zvezda, i ja provalim da je reč o skrivenoj kameri. Od tog momenta, narednih 48 sati pitam svih 300 ljudi koje sam upoznao „Da li je ovo skrivena kamera i koliko još traje?“ ... pošto svi hoće da me poljube, pomaze, voze me tamo-vamo, ja kao lud ulazim u neka kola da me vozi neki tamo čovek koji mi priča na tečnom srpskom „Brate, ja sam jedini preživeli iz zemunskog klana brate! Znači moja ekipa su bili Pacov, Ranac, Šiptar...“ i on me negde istovari i kaže mi da mu se obratim ako me neko dira – on je moja zaštita (?!). Više ga nikad nisam video.
Pošto se ispostavilo da nije ni skrivena kamera, ni Truman show, ja počinjem da se uklapam u potpuno psihotičnu sredinu. Makedonci su ludi kao zvono! Kad razmišljam o dalekim kulturama i civilizacijama nikad mi ne padne na pamet da su oni samo 6 sati vožnje južno od nas.
Vrlo brzo shvatam da moram da uradim sve sam, jer rediteljka ne razlikuje srednje krupan plan od krupnog, ne ume da daje indikacije, i jedino što želi jeste da bude kontroverzna javna ličnost. Pokušavam da se oslonim na snimatelja (koji bi trebalo da je jako bitan faktor), međutim čovek je pozajmljen iz makedonske televizije gde snima jutarnji program – znači mrda kamerom levo-desno od voditelja do gosta i nazad.
U Skoplju nigde ne sme da se puši – ja kršim zakon non-stop jer sam težak zavisnik. Dozvoljeno mi je. Dolazi maserka na set, masira me. Neko ko se predstavio kao izvršni producent mi kaže da mi je zakazao 30 intervjua (?!) koje ja ne mogu da dam jer ne umem da pričam pred kamerama, asistent nekog asistenta mi gura vodu u usta da ja ne zamaram ruku (?!). Jebiga, ludi su. Bez obzira što ja ponavljam „Ne sum Džoni Dep! Jas se vikam Bane i ne sum zvezda!“
Ulazimo u probe za snimanje bez organizatora ili nekog asistenta... ma film „Šutka“ potpuno.
Na prvoj probi se zaljubim. Valjda se to tako kaže, ne znam. Onako, ostanem bez daha... u stvari počne da mi trne sve od predela prostate ka periferiji. Kao onaj osećaj kad imaš 5 godina i osećaš neke lepe nadražaje, ali ne znaš tačno odakle i zašto dolaze.
Tako zbunjen i glup, počinjem sa snimanjem, i jebiga - imam svaku scenu i svaki jebeni kadar u filmu, za koji mislim već drugi dan snimanja da će me oterati na ulicu.
Međutim, moji novi makedonski drugari su toliko smešni i zabavni i ne dozvoljavaju mi da klonem nijednog trenutka. Uvek ima spremnog alkohola i trave, dobre muzike i sprdnje na račun makedonskog jezika koji je sam po sebi sprdnja.
3. maj, veče
Ja izgovaram rečenicu „Ostavi njega, budi sa mnom“
4. maj, rano jutro
Napuštam hotel i odlazim sa svim stvarima kod osobe u koju sam se zaljubio.
15. maj, jutro
Na putu za Beograd konstatujem da mi se malo utroba pocepala kad sam krenuo nazad. Konstatujem da mi i nije toliko bitno kakav će biti film. (pogreši čovek, pa šta sad)
Shvatim da sam sreo neke blesave ljude zbog kojih sam produžio boravak u Makedoniji još 7-8 dana nakon zadnje klape.
Preskočio sam one prve faze zabavljanja kad se trudimo da budemo doterani do jaja i da za svaki izlazak imamo drugi parfem, sve sam to preskočio jer smo drago biće i ja živeli već zajedno.
Primećujete vremensku razliku između4.i 15. maja? Primećujem je i ja. Sada. Podneo bih vam raport, ali ja tih dana zaista nisam znao koji je dan, koliko je sati, gde se nalazim i ko sam zaista.
Kad bih probao da verbalizujem, zvučalo bi otprilike kao da mi je koštana srž svršavala bez prestanka, od 0 do 24.
A samo sam poželeo da negde otputujem i da nešto snimam. I tako je i bilo.
Ljubav mi nije bila u planu. Ali je skroooz super.
Ne znam da li pišem dugo ili kratko. Moram da upotrebim onu otrcanu frazetinu „Vreme je tako relativan pojam“. Čak se ni ne sećam kad sam prvi put seo da pišem. Ili legao.
Znam samo da jako dugo gledam oko sebe. I sebe.
A kako svako ima svoju istinu, obaveza svakoga od nas je da ih ispričamo.
Nedavno me je neko pitao „Kad ćeš više da objaviš roman?“. Odgovorio sam šaljivo „Kad se stvore uslovi“. A kad sam stavio šalu na stranu, video sam da su svi uslovi zapravo tu. Znam slova i iskren sam. Da li je to dovoljno za pisanje? Ma naravno da jeste. Naročito otkako sam prestao da osećam potrebu da udovoljim svima.
Podležem svojim narcističkim porivima i ispunjavam sebi želju. Odavno sam rekao „Umetnost nema vrednoću – već samo kakvoću“, tako da ne tražim ocenu za moje pisanije, još manje procenu u brojevima. Tražim sebe u drugim ljudima i obrnuto. A onda jednostavno – moram to da napišem.
Bilo da je to u kratkoj formi, ili u kratkoj suštini.
Moj stil je lagan. Ako zamaram sebe, ne znači da moram i druge. Ali to nije nešto što sam odlučio - to se nametnulo. Često se čuje „Ljudi ne vole iskrenost“, čak sam i ja to ponavljao mnogo puta. Ali tu se ne kaže čiju iskrenost ljudi ne vole. Naravno da vole tuđu. Iz ovih ili onih razloga. Neki da bi se identifikovali, a neki da bi imali „oružje“.
U svakom slučaju – da bi im bilo lakše. Da bi nam bilo lakše.
Opet se ponavljam, ali – ja zaista volim svoj život., iako je grozan. Nisam ga birao. Ali i u groznom životu postoje divni momenti za koje vredi umreti. Isto kao i zbog duge i nesrećne ljubavi.
Zato i pišem – svako ko ima grozan život mora da napiše roman.
Trudnoća je duga i iscrpljujuća, porođaj će verovatno biti naporan, ali se nadam da će ono što se rodi biti lepo za čitanje.
OK, da ne budem odmah pogrešno shvaćen – ne mrzim Novu Godinu, ali mrzim novogodišnji „Hype“, iliti histeriju koja vlada (sada već) mesec dana pred sam doček.
Taj nagomilani frust, koji se ispoljava na najrazličitije oblike hipomaničnog ponašanja, je gori i od samog melanholičnog prvojanuarskog popodneva kadsu svi nešto kao umorni i pospani kao da im je Nova Godina jedini izlazak u životu.
Da se vratim na hipomaniju (a možda je to i manično ponašanje) – oh, koliko tu stvari treba obaviti!!! Ali sve što može da bude lepo – pretvara se u ružno i blatnjavo. Kako nam svima to polazi za rukom – ma bravo bravo!
„Ajmo žene kese“ sindrom je u tornado fazonu pokupio za sobom sve normalne delove naše ličnosti. Ostade nam samo takmičarski duh u kojem preovladava ko će više para potrošiti u danima pred „najvažniji dan u godini“(?!). Kao da živimo u okolini Požarevca gde se gastarbajteri svake godine takmiče za po jedan sprat + labud na svojoj kući sa komšijom pored.
Treba kupiti jelku i ukrase i na tome raditi danima, treba smisliti autfit koji je do sada neviđen (ili je bar viđen kod izvesne Lejdi Gage), treba se lomiti u Maksi diskontu sa hordama unezverenih ljudi koji kao da čekaju smak sveta, a ne kalendarski početak godine, i to su momenti kad se osećaš najbesmislenije na svetu jer u korpi imaš kilo pomorandži, 6 komada Viskas hrane za mačke, sok i dve kutije cigara ali MORAŠ da čekaš red sat vremena na kasi (bez obzira koliki HIPER taj market bio), i na kraju ti se te pomorandže više ni ne jedu. Slična stvar je i u lokalnom dućanu – uđeš da pazariš isto to, ali ne možeš ni tu da stigneš na red jer si u međuvremenu u debelom zakašnjenju iako si krenuo sat vremena ranije računajući na gužvu u saobraćaju.
Jaoj, ključna reč – saobraćaj. Da li treba o tome pričati? Ako si vozač – moraš da odmrzneš kola, da se probiješ do mosta, onda na tom istom mostu da provedeš sat vremena, da se na kraju odredišta parkiraš i shvatiš da je prošlo dva sata od kako si ušao u kola. Ako ideš gradskim prevozom – istrpećeš mokre noge, čekanje na stanici kao na nekom mitingu, mirisaćeš ljudske glave koje isparavaju, ljudi će ti kijati u uho grlo nos, i stižeš nadrkan na posao čaj kafu, štagod. Sa taksistima je priča kombinacija ove dve prethodne uz dodatno obavezno slušanje vozačevih glupih priča (izvinjavam se, ali taksisti zaista imaju ubedljivo najgluplje žvake za sprečavanje neprijatne tišine).
Kad se skrasiš u toplom domu – preživljavaš isto to gledajući TV. Izveštaji sa berze, reklamiranje dočeka, savete modnih stručnjaka (čitaj: profesionalnih švalja), i naravno glamurozne srpske celebrity face koje u velikom stilu najavljuju velike projekte za koje će se tek čuti i, naravno – „ne kriju dobro raspoloženje“ iako su se malopre vratili sa novogodišnje tezge na kojoj su u kostimu Santa Klauna ili dobre vile delili paketiće ispred Doma sindikata uz Ognjena Amidžića ili nekog još opskurnijeg lika.
Sve ovo se ustanovilo kao stereotip sa varijacijama – od nove do nove.
Samo nek’ neko proba da mi kaže da preterujem.
Da pređem na lični plan – kako sam već 5 dana na kućnom lečenju bez tendencije ka oporavku, kapiram da će mi se pored trenutne prehlade pokvariti DVD plejer, verovatno će me zaboleti zub koji neće imati gde i kada da se popravi, kompjuter mi već danima krči i cvrči pa će verovatno i on riknuti, platni promet usporeno radi pa će me honorari sačekati tek posle praznika koji traju do februara jer pada sistem, i verovatno ću se ponovo zajebati (kao što već jesam pre par meseci) i kupiti knjige na hrvatskom jeziku pa ću se mučiti do 26.strane i tu ću odustati. Baba će se verovatno šlogirati u minut do 12.
A onda će osvanuti taj prvi dan u godini, pa drugi i treći, i Božić, i onda će po fejsbuku izletati slike sa dočeka – napućene mačkice i macani sa šljokicama poziraju u nekom od beogradskih klubova (nije bitno kom pošto su sada već svi isti), kolektivno radovanje 2010.godini u kojoj nam prete raznim nekim novim zakonima, porezima, obezglavljivanjima...
Nova Godina (i sve oko nje) verovatno ima i dobrih strana, ali ih ja sad nešto ne primećujem. Znam samo da zbog tuđeg ludila ja neću da povećavam dozu antidepresiva.
*dodatni hejt prema novogodišnjoj histeriji ću objasniti privatno onome ko me bude pitao – nije za javnost.
Morao sam ovo da okačim jer sam se obradovao kad sam našao ovu moju pošalicu...
Svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je namerno izmišljena.
_____________________________
2028. godina, 100. Academy Awards
OSCAR
I ... nagrada u kategoriji za najbolju mušku ulogu, ove godine pripala je... Banetu Jevtiću Banetu, za glavnu ulogu u filmu „BATRIX“ !!!
„ ... Ovom prilikom se zahvaljujem svima koji su učestvovali u realizaciji ovog filma, rediteljima, mojim kolegama, svim saradnicima i svima onima koji su mi pomogli da sve ove godine ostanem mentalno zaostao. Voleo bih da je moja majka živa i da mogu da njoj posvetim ovu nagradu, ali pošto nije, ja ovu nagradu posvećujem majci mog kolege Klinta Istvuda koja sedi u prvom redu. Ovo je za Vas gospođo Frančeska! ...
- M.A.P. : Dragi gledaoci dobro veče. Dobrodošli u emisiju „Mira i Adanja Polak“.
Evo nas u studiju posle odgledanog priloga u kojem smo videli kako je prvi Srbin u istoriji držao ovu prestižnu nagradu u svojim rukama. Bane, cela zemlja je plakala, svi novinari su probili mrežice na mikrofonima tokom prenosa, na Ušću je bilo preko 100 hiljada ljudi. Da li ste svesni svoje pobede?
- B.J.B. : Ne.
- M.A.P. : Verujem, još uvek ste u šoku koliko nas dve možemo da primetimo. Koliko vas je možda začudila slučajnost da su se potrefila dva jubileja – stogodišnjica OSCAR-a i pedesetogodišnjica Vašeg boravka na planeti? Neko bi rekao koincidencija, ali pre emisije u šminkernici, Vi ste nam rekli da je to bio Vaš cilj još 1988. godine kada ste prvi put gledali celu noć prenos dodele ove prestižne nagrade?
- B.J.B. : Da.
- M.A.P. : Od tada je prošlo 40 godina, i Vaš san se konačno ostvario. I to baš za ulogu u filmu „Batrix“ koji je režirao rediteljski par Čvora Marković Čvora i Mina Đukić Alimpić Subota, koji večeras nisu sa nama u studiju zbog prehlade. Film ste snimali 16 godina, tako ste mi rekli. To Vam je i bila namera jer ste želeli da ispoštujete volju producenata koji su zahtevali da se film snima baš 16 godina.
- B.J.B. : Tako je.
- M.A.P. : Kada smo se malo raspitale zašto baš toliko dugo, dobile smo odgovor da je pisanje scenarija i dramatizacija trajala više od 8 godina. Za one malobrojne koji ne znaju scenario za ovaj film napisao je dobitnik Nobelove nagrade za književnost Zoran Živković iz Niša...
- B.J.B. : Ćirić.
- M.A.P. : Hahahaha... i najbolji greše, dakle gospodin Živković je pisao scenario punih 8 godina, jer je, kako nam je i sam jednom prilikom rekao „bio pritisnut od strane tadašnjeg režima koja mu je obećala Nobelovu nagradu samo ukoliko pristane da piše ovaj scenario 8 godina“. Da li Vam je čudno što je gospodin Živković, jedini Nišvilski Nobelovac sada u zatvoru?
- B.J.B. : Nije mi čudno. Ćirić.
- M.A.P. Divne su Vam te cipele. U filmu ima mnogo nasilja i nežnosti, mnogo ljubavi i ubistava, mnogo strasti i hladnoće... da li ste zaista želeli Vi i Vaša ekipa da, svih 12 sati koliko traje ovaj film, sve vreme bude užasno napeto i glupo?
- B.J.B. : Da.
- M.A.P. : Milena Depolo je adaptirala roman gospodina Živkovića sa samo 9 godina. Kružile su glasine da je film u samom startu „otpisan“ zbog saradnje sa tada maloletnom Milenom. Međutim, naprotiv, desila se sasvim suprotna situacija – i Milena Depolo je takođe nominovana za nagradu u kategoriji „originalni scenario“ ali je već 17. put otišla kuće bez Oskara. Ali može da se podiči time što je ušla u „Miškovićevu knjigu rekorda“ kao neko ko je 17 puta bio nominovan, a Boga nam - nije ni za baciti novčanu nagradu od 50 funti.
- B.J.B. : Nije.
- M.A.P. : Interesantna je priča o početku vaše saradnje, odnosno kako ste se okupili oko ovog projekta. Elem, pre više od jedne decenije cela Vaša ekipa se sastala na sajtu za druženje koji je tada bio jako popularan „AssBook“, i gospodin Živković je došao na ideju da napiše svoj roman za koji je i Nobelovan „Knjiga statusa“ koji je na kasnije insistiranje rediteljskog para Čvora Marković Čvora i Mina Đukić Alimpić Subota preinačen u „BATRIX“. Tada Vam se priključio i Nenad Latinčić R. koji je snimio sve scene u kojima ste se vi pojavili jer ste se Vi bojali visine, skakanja u vatru, plivanja u Temzi i ljubavnih scena sa Branislavom Jevtićem. Nenada Latinčića R. Ste isto takođe upoznali na sajtu AssBook?
- B.J.B. : Fejsbuk.
- M.A.P. Da li se osećato malo povlašćenim zbog dobijanja ove nagrade jer je ipak u toku snimanja korišćeno samo Vaše lice, a za sve ostalo se pobrinuo gore pomenuti R. Dakle, da li se osećate povlašćenim što niste umeli da odglumite nijednu scenu za svih 12 sati koliko film traje a nagrada je u Vašim rukama? Dakle, da li se osećate povlašćenim?
- B.J.B. : Ne.
- M.A.P. Dobro, i nije čudo nakon 6 Medveda u Berlinu i 4 prva mesta u stonoteniskim turnirima u Hali „Pinki“ u Zemunu. Verovatno ste oguglali na nagrade, tako da vam ovo laskavo priznanje verovatno i ne prija? Dakle, da li Vam ne prija?
- B.J.B. : Da.
- M.A.P. Hvala Vam Bane. Hvala na razgovoru. Ušće je gorelo. Hvala Vam za sve što ste uradili za Evropsku Uniju. Divne su vam cipele. Pozdravite sve kod kuće.
A mi se odjavljujemo za danas jer nam je memorijska kartica od 2GB istekla, uz poruku – Gledajte nas ponovo za sat vremena i slušajte našim ušima.
