* * 

 Strpljiv

- Autobus kasni, morate da sačekate malo.

- Mobilni operater će vam se uskoro javiti, molimo sačekajte.

- Sačekaj leto – ne možeš na more usred zime.

- Kad sleće ovaj avion, ne mogu više? - Morate da sačekate, nismo još ni poleteli.

- Aj u grad? – Sačekaj vikend, ja ne mogu radnim danima.

- Još uvek me boli glava! – Moraš da sačekaš, Brufen deluje tek za sat vremena.

- Kad je sledeća Olimpijada? – Sačekaj, tek za 4 godine.

- Mnogo ti je jak taj parfem! – Sačekaj da izvetri.

- Kad ću napišem priču? Moram da sačekam inspiraciju.

- Kad počinjemo sa snimanjem? – Sačekaj da se stvore uslovi.

- Kad ćete mi isplatiti honorar? – Moraš da sačekaš, pozorište je bez dinara.

- Mobilni operater će vam se uskoro javiti, molimo sačekajte.

- Sačekaj da popijem kafu.

- Budi na vezi samo da pustim vodu, sačekaj sekund.

- Koleginica je tu negde u zgradi, sedite sačekajte.

- Kad će kraj ovog govneta od filma? – Sačekaj da ga ubije.

- Je l’ može još dva piva?! – Sačekaj!

- Sačekaj malo – napravićemo mu sačekušu.

- Mobilni operater će vam se uskoro javiti, molimo sačekajte.

- Hoćemo još jednom? – Sačekaj da popušim cigaru.

- Izvinite, a kad sam ja na redu? – Sačekajte gospodine, niste jedini, svi čekaju.

- A kad ću ja da se uselim u novi stan? – Sačekaj da baba umre.

- Sačekaj da ja svršim jebote!

- Mobilni operater će vam se uskoro javiti, molimo sačekajte.

- Sačekaj još malo, valjda će Mijač uskoro u penziju.

- Kad ću da zaspim? Sačekaj da svane.

- Još koliko ima stavki za čekanje? Sačekaj, mnogo.

Evo, dobro. Čekam.

Da sam ja Rafael Nadal, bio bih mnogo bolji čovek.

Govorio bih bolje engleski i bio blagonaklon prema skupljačima loptica. Pamtio bih njihove rođendane, znao sve o njima - umeo bih da u pauzi između setova pozovem nekog od tih momaka i cura da sednu pored mene. Znao bih da nas svi gledaju. Protivnici bi me mrzeli, ja bih se još prolepšao, sudija bi ludeo, a publika me obožavala.

Bio bih teniser - pisac, ili pisac-teniser, (i altruista) - sasvim nesvakidašnja pojava. Odsedao bih uvek na najvišim spratovima hotela, kao roda.

                Naučio bih da ne razmišljam o tome ko mi je pravi drug, a ko me voli zbog slave, vozio bih kabriolet i uživao u sebi. Bio bih samom sebi dovoljan. Ja, Rafa Nadal.

Da sam ja Rafa Nadal, sve bi bilo drugačije. Okupan suncem, šampanjcem i k.........., ne bih ni mario za žene. Hteo bi da misle da sam bi - to bi me učinilo još intrigantnijom pojavom. Pažljivo bih se mistifikovao, bio bih i otmen i prost, uglađen i sirov, i češće bih izlazio na mrežu.

Na Vimbldonu bih, kod rezultata 2-2 u setovima i 6 - 6 u gemovima, prekinuo meč i tražio mikrofon. Dok bi se publika komešala i mislila da se povlačim iz tenisa, a direktor prenosa preznojavao očekujući poziv državne bezbednosti, glasom drhtavim od emocija bih rekao sledeće: publici bih rekao da su manje-više svi svinje (svinjčuge), dok su tu, na Vimbldonu. Objasnio bih im da, dok oni prate let loptice, po svetu lete glave. Rekao bih im da sede na vrhu ledenog brega, na vrhu efemernog klasnog cirkusa što je podingut na teroru, stravi i patnji, ali da ima nade. Tražio bih od njih da napuste posao i odu u beskućnike i tu bih se, javno, odrekao sveg svog bogatstva. Do poslednjeg pezosa.

             Bez patosa bih legao na travu, onda bih ustao, i pre nego što bi obezbeđenje stiglo da reaguje, piškio bih po engleskoj travi, šarajući.

Dok bi me odvodili, istrgao bih ruku - mogu sam, pusti me! Prišao bih skupljaču loptica, i, dok bi svetske agencije već pisale o sumraku jednog čoveka, nešto bih mu važno šapnuo - kao da mu ostavljam amanet.

Ništa mi ne bi mogli. Već bih im bio ušao pod debelu kožu i u tople domove. Rastao bih od njihovog prezira, kao kvasac - morali bi da čekaju da umrem da me se otarase. Ali bih ja živeo dugo, kao magarac.

Bio bih Rafa Nadal.

U šumi smo. Ne znam ko je sve tu. Mnogo nas je. Nikog ne poznajem. Mračno je ali se sve jasno vidi. Kao pred kišu. Stabla su glatka, debela i visoka. Drveće je razmaknuto, razuđeno. Kraj leta je. Nema ni puteva ni staza. Nema opalog lišća. Sve je prekriveno travom. Čudno smo obučeni i imamo čudne frizure. Starinske. Ličimo na partizane. Hodamo u koloni po jedan, držimo za ramena onog ispred – kao vozić. Ne trčimo. Ne igramo. Krećemo se čudnim putanjama. Vijugamo između drveća bez ikakve pravilnosti. Ne vidim ni kraj ni početak kolone. Kao lanac smo. Ćutimo. Ni ptice se ne čuju. Vlada potpuna tišina. Šuma se nalazi na padini koja se izdiže ka jugu. Vidim i obod šume, njen kraj. Nalazi se na vrhu uzbrdice. Napolju je dan. Na vrhu brda se vidi svelost – na granici. Tu može da se izađe. Izdvojio sam se iz kolone i krenuo ka svetlosti dana na vrhu. Njih nekoliko krenulo je za mnom.

U potpunom mraku sam. Hladno je – smrzavam se. Osećam sneg. I dalje sam u šumi. Drugačija je. Čujem tramvaj. Zvuk je sve jači. Približava se. Dolazi sa moje desne strane. Izašao je iz mraka, pojavio se iza nekog ogoljenog rastinja. Svetlo sija iz vagona. Zaustavio se na nekoliko metara ispred mene. Crven je, bez reklama na sebi. Prazan i bez vozača. Vrata su zatvorena. Osećam strah, nedefinisan, iskonski. Ušao bih unutra da se ugrejem ali ne smem. Drveće je nisko, tanko i prekriveno vlagom.

Izašla je iz mraka i krenula ka tramvaju. Naježio sam se od straha. Poznajem je – koleginica sa (bivšeg) posla. Zaustavila se pred vratima koja su se istog trenutka otvorila i munjevito je progutala uz nekakav čudan hidraulični zvuk. Vagoni su i dalje prazni – nema je unutra. Mašina je živa ali je ne čujem kako diše. Ukopan sam u mestu. Iz mraka je izašao i on – takođe kolega sa (bivšeg) posla. I njega je tramvaj na isti način progutao. Nastavili su da izlaze iz mraka. Bespogovorno su, kao po nekoj komadni, kao hipnotisani, prilazili i bili progutani. Tramvaj se zatim pokrenuo i nestao iza istog onog rastinja iza kog je i dosao. I mrak se malo razišao. Sišao sam na šine, osvrtao se oko sebe... Rukama sam razgrtao sneg i lišće. Prvo sam našao nju a zatim i ostale. Hladni su, bledi i mrtvi. Više ne osećam strah. Žao mi ih je. Onda su počeli da se smeju, da ustaju – kao da ništa nije bilo. 

Eto to sam sanjao. Vi me sad odgonetajte.

04.03.10   35 minuta POSLE kraja utakmice...

hm... ovo verovatno nije pravo mesto za podeliti ovu vrstu muzike, ali kao sto kaze moj dragi profesor timotijevic: "ja samo pratim savremenu pop kulturu, moram da budem obavesten "

:D

Istina! Nervozan sam, veoma, veoma zastrašujuće nervozan. Buljim u plafon. Jastuk mi ždere kosu. Hm, ne osećam da me čupa. Ne smem da pogledam u onog. Ima neki glup profil. Proklet da je, što spava na leđima. Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Pa mrak. I glupi profil pored mene. A ko si ti? Joj, strašan si. Zažmuriću. Još si tu? Ličiš na debelu  sestru Maru. Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Pa mrak. I glupi profil pored mene. Brate Mare, ti si još tu. Šta ti radi sestra? Mhm. Mhm. M? Ne mogu da spavam. Vidi ovog pored. P-pa, pogledaj mu profil. Rastu mu specijalni noćni zubi iz nosa. Mhm. Na njima piše moje ime. Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Pa mrak. I glupi profil pored mene. Neeee! Nemoj da ga budiš. Jesi ti lud? ’Oceš da te pošaljem kod tvoje sestre Mare, a? A? Eeee, aaaa?E, a vidi mu brkove. Njemu sto posto žive bube u brkovima. Aha! Pazi šta ti kažem. I to, neke bube, crne velike sa zelenim očima i noćnim zubima sa mojim imenom. Aha! Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Pa mrak. I glupi profil pored mene. Hahahaha...Ma ne diraj mu brk, jaoo, ne smem da gledam. Hahaha! Ne golicaj ga! Hahahah, ti si luuud! Kazem ti ja, zreo za tvoju sestru Maru. E, a  sve su mi slatke.Pise im MED SESTRA Mara, Vanja, Gorica...Na ’leb da ih mazes. Mhm. E, a vidi mu, vidi mu te obrve. To, to, to su mu noževi kad seče pogledom. Aha! Njih koristi samo danju. Šta? Aha! Da, svaka na sebi ima ispisano moje ime. Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Pa mrak. I glupi profil pored mene. Ma prokletnik, pre nego što je došao uposlio one Kineze što ispisuju ime na zrnu pirinča. Znam ja, nisam ja lud. EJ, ej, neee....Ma, bre, nemoj da ga golicaš po tabanima. Ma vidiš li ti te kandže, ej, pa to svake noći ko na dugme izađe. I kad mi bljesne na njima ispisano moje ime crvenim lakom. Znaš...ponekad pomislim da mu to pomaže neko...Znaš, ona tvoja sestra Mara, na primer, mhm. Ona ima taj crveni lak preko dana. Smrdi tu meni nešto. Crveni lak! Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Mrak! I glupi profil pored mene. Ajde, ajde..lepo, vrati se ti na plafon. Taaako. Lepo, normalno...pa da. Ko ljudi. A ne ova Sodoma i Gomora pored mene. Ma bez brige, čućemo ga mi pre napada. Mhm. On, bre, ko oni ratnici divljaci. Prodere se pre nego što krene u napad. Kako šta viče? Pa moje ime! Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Mrak. I glupi profil pored mene. Jaooo, evo da, slušaj, slušaj. Spreman je za napad. Sad će da vikne moje ime. Samo ćuti. Ćuuuti. Slušaj. Aaaaa..Kako šta je to? Pa to topovima kreće da bije. Slušaj kako tutnje. Svako đule samo moje ime nosi, ne plaši se. Samo moje ime. Crvena pilula. Žuta pilula. Zelena pilula. Mrak! I glupi profil pored mene.

podseti me kako radiš očima ono
dok sediš na šolji
podseti me molim te
doktorka dragana je pripremila pet injekcija
amoksicilin
slobodan sam dva dana
ipak
moja je soba čistija od tvog tavana
čak šta više
pićemo iz čaša
čistih
imam sve
a nije užeglo
dođi bela
da vodimo ljubav
da jedemo smoki
pijemo pivo
dođi i
samo još ovaj put
okupaj se

dirali smo se
međusobno druže
mudanca smo klikerima zvali
bio si neprirodno miran
a ja sam te dirao
ti si se smešio
ti si mi se poklanjao
ali si me povredio
ja sam plati'
niko meni ne poklanja
priče
ni ta sranja
da smo jednaki svi
ja sam te dirao
novac je u tvome džepu šuštao
onako kako samo prljavi novac šušti
druže
Dirali smo se
međusobno
na javnim mestima
hotelima
toaletima
nismo birali
ja sam platio