Kinesko-mongolski supstrat je u mnogima od nas,no je zanemaren kao i njihov cjelokupni povjesni tas.Lao Tse je dao aksiome,a Temudžin barut,origami i svilene bombone.
Moglo bi se tvrditi da su nam centralnoazijske kulture zavještale mnoge tekovine koje danas koristimo,počevši od papira,sladoleda,čaja i rješenja protiv očaja.Od svih praktičnih i opipljivih izuma,najveći se doseg dogodio u holističkom promatranju svijeta,koji je u njihovom zemljopisnom i folklornom svemiru svijetlio dok je Evropa tamnovala u bukagijama i magijama.Kinezima je nasuprot magije bila znana teurgija koja je upravo i antipod pomenutoj jer zaziva moć duha i uma,a ne dejstvovanje pukog i razornog razuma.Imadoše komonvelt naroda i narodnosti sa jedinstvenom lingua franca-om,dok su Britanijom šetali drevni Pikti i svirali na liri jer još im neznani bjehu gornji dom i kavaliri.

Koung Fu Ce ili kako ga mi nazvasmo Konfučije(ne bi li ga posrbili jer taj izgovor sliči imenima poput Dimitrije,Milivoje),bijaše kineski filozof i socijalni reformator koji je živio od 551-479-e godine pre nove ere,kao suvremenik sa Lao Tse-om,Buddha-om na istoku i Perikleom iz Helade na zapadu.Djelovanje takvih monolitnih i prosvjećenih duhova u "zlatnom dobu,determinisalo je kinesku kulturu kroz vjekove do dana današnjeg.Suvremeni filozofi/psiholozi autogenih treninga,koji nešto palamude kroz edicije "Put kojim se ređe/đere ide",samo reciklirajui razvodnjuju fundamentalne postulate ovih oboženih ljudskih titana.U Kini postoji deset jezika,u potpunosti različitih,tako da se korisnici ne bi mogli sporazumjevati a da nijesu naučili mandarinski koji je vezivno lingvalno tkivo za sve živo.

Ksenofobija i nacionalizam su u percepciji kineske kulture sramotni jer spadaju u domen nižih ljudskih pobuda,koje počinju političkom manipulacijom a završavaju obavezno svakovrsnom devastacijom.U prilog tome je i prisustvo Marka Pola(porijeklom sa otoka Korčule)na kineskom dvoru gdje je-došavši kao trgovac,ostao punih sedamnaest godina,postavši guverner grada Jangkou i  prvi dvorski savjetnik Kublaj-Kana.Ovaj je čak poslao papi molbu da mu u Kinu dovede učenjake i inventore,ni ne sluteći da od istih ne može ništa plemenito naučiti,samo dogme,spaljivanje ljudi i knjiga.Sreće je Kublaj Kanova što mu "sveti otac" nije u goste poslao "španjolsku inkviziciju",te bi ovi jezuiti mogli da se malo sablažnjuju i istražuju po "Zabranjenom gradu" u kojem bi neminovno naišli na "heretike" kojima bi propisivali indulgenciju i "zdravomarijanje" šibom po leđima.Sva je sreća što nijedna hrišćanska crkva nije zatražila kinesku prosvjetnu misiju jer bi ih na koncu na kolac nabila a ništa pri tom ne naučila.
 

George Lourake.

 

**8****8****8****8****8****8****8****8****8****8****8****8** 

hajde da se vidimo?

02.08.2010. O3ONE, vreme oko cetvorke u podne. za sada.

moja video instalacija "all wrongs reserved"

u svakom slucaju, bar cemo se videti i spricati live.

veca slika

Los Anđeles, noar, Meksikanci sa ski-maskama, snaf i odlično pisanje. Molim lepo, meni za dobru knjigu više ne treba.

Moram da priznam da sam poslednjih godina znatno izgubio interesovanje za Ellisa. Nisam mislio da ću nastaviti da pratim šta piše. Nisam znao ni da li je u međuvremenu nešto pisao.

Onda sam na fejsbuku video da ima novi roman i da ga dovode u vezu sa Chandlerom. Dovoljno da se zainteresujem? Nego šta.

Nisam preterani fan Ellisaovog ranog pisanja, tako da Less Than Zero nisam ni pročitao, iako negde na polici spremno čeka. Pošto je glavni lik Imperial Bedrooms, Clay, protagonista LTZ, opet sam oklevao.

Zašto?

Ellis je u ranijoj fazi pisao romane o nezainteresovanim, besnim, bogatim tinejdžerima: seks, droga, izlasci i tako ukrug. Epizodični romani bez zapleta, a ponekad i priče. I koliko god mi kritika savremenog potrošačkog društva i otuđenja bila zanimljiva (što je čitaocima redovno promicalo od sveg tog seksa i opijanja, kao i kritika kod Scarfacea, Vidimo se u čitulji, i kod pesama Beogradskog sindikata), jednostavno, više mi to nije bilo dovoljno.

Dalja faza?

U Glamurami se mogao primetiti, doduše razuđeni, zaplet paranoičnog špijunca (visoka moda i terorizam). A u Lunar Parku je zaplet bio još čvršći i inspirisan horor arhetipom – ukletom kućom. Mogu slobodno da kažem da je Lunar Park do sada bio Ellisovo najzrelije ostvarenje. Iako se temeljio na gomili stereotipa i opštih mesta, Ellis mu je dodao taman toliko dekonstrukcije i ironije da sve to sasvim fino profunkcioniše.

Ali, tek u Imperial Bedrooms postigao je idealan brak zapleta i svog stila.

Šta sam onda imao protiv Claya?

Noar po pravilu, ko god bili protagonisti, obećava (i traži) junaka koji je u priči do poslednje čestice bića. Bio on i detektiv (znači, neko ko radi za pare), već u prvoj trećini romana biće do grla lično isprovociran i emotivno umešan. A tek ako je civil?

Međutim, Clay je nezainteresovan za sve, pa i za ono što mu se dešava?

Na prvi pogled, da. I dalje bogat (sad u četrdesetim godinama), trenutno scenarista (mada se time bavi više da bi nešto radio, nego što ga stvarno zanima ili što, ne daj bože, mora), i dalje na kokainu, alkoholu i u pohodu sa žurke na žurku.

Međutim, ubrzo vidimo da Clay, mada nije bitno promenio život, istinski čezne za ljudima i bliskošću, ali se boji ljudi jer ih je upoznao u najgorem izdanju (seks na drogama je bolji jer sve perverzije izgledaju nevinije). A i kad pomisli da je našao nekoga ko je drugačiji (a to je naravno žena, jer šta je noar bez fam-fatal?), pokazaće se da njegov strah možda i nije toliko iracionalan.

Ellisov svet je svet ljudi koji se međusobno druže ali nisu prijatelji. Svet ljudi koji jedni drugima gotovo da ne znaju imena i često se pamte po brendovima koje nose. Svet ljudi koje ništa ne interesuje, a i kad ih zainteresuje nismo sigurni da li je to stvarno tako ili samo žele da probaju još nešto novo (problem hedonizma?).

Zamislite šta paranoja radi čoveku okruženom ljudima koji mu nisu prijatelji i kojima ne može da veruje. Šta paranoja radi čoveku koji se ne seća imena devojke koju je sinoć kresnuo, a nije siguran ni da li ju je kresnuo.

A ako pri tom paranoja nije iracionalna (kako već kažu: zovu je paranojom samo ako ne možete da dokažete)? Ako su svi vaši „prijatelji“ deo zavere u čiji cilj niste sigurni? E onda čak i ellisovski nezainteresovani lik postaje emotivno umešan. Možda čak i više nego klasičan junak noara.

Ellis je ovde uspeo da isplete odličan noar zaplet koji poštuje pravila, ali pri tom ni po čemu nije izneverio elemente stila po kojima je postao poznat i koji su svih ovih godina prisutni u njegovom pisanju. I dalje je tu prvo lice, mnoštvo referenci (pominje se čak i Lost!), brendovanje, apatični likovi, novac, beskrajni i često besmisleni dijalozi… i „krem“ El Eja?

Neko vam provaljuje u stan za vreme kad ste odsutni. Po stanu se mota duh pokojnog mladića/prethodnog vlasnika (ili možda samog Claya kakav je nekad bio?). Nepoznata kola vas prate gde god da pođete (i to ne jedna, nego dvoja) ili čekaju ispod prozora kad ste kod kuće. Devojka za koju pokažete interesovanje ispostavi se ne samo da nije to što ste očekivali nego je sve suprotno i još mnogo toga. Psihijatar više neće da vas leči jer smatra da ne može da vam pomogne, a i njemu (kao i svim ostalim likovima) je poznata zavera čiji deo postajete a jedino vi je niste svesni. Ljudi oko vas nestaju, snimci njihovih egzekucija se pojavljuju na internetu, a vas mrzi da odete i na sahranu.

A onda vas pukne i shvatite da je šala na vaš račun.

Ako kažem da je ovo najbolji Ellisov roman verovatno neću biti u pravu i mnogi se verovatno neće složiti (iako za mene jeste). Ali, ako kažem da je najzreliji, ajde baš da vas čujem?

Ili, hajde da se zakačimo Stephena Kinga. King je za Američkog psiha rekao da je to loš roman odličnog pisca. Ellis je za Lunar Park rekao da ga je napisao pod uticajem Kinga, a King je rekao da je upravo ovakav roman očekivao u Ellisovom razvoju.

Ja sam očekivao Imperial Bedrooms. Hvala mu što ga je napisao. A mislim da će i King revidirati iskaz.

P. S. I Less Than Zero i Imperial Bedrooms su pozajmljeni iz pesama Elvisa Costella.

twitter.com/zeljkoobrenovic

myspace.com/zeljkoobrenovic

Rođen je kao đed,ali je vrištao poput
djevojčice.Blasfemija kojom je odisao za vrijeme svoje neuočljive
mladosti,poništena je bravurama koje je dosegao u poznijim godinama.Nema
dvojbe da je posrijedi mitološka pojava čije je postojanje teško
dokazivo,ali je na polzu otačastva-neopozivo!:)

Baš sam simpatičan 

Desilo se nešto jako čudno. Naime, prethodih 15 sati sam provela u nekom bunilu. Kao da sam se rastala od prethodnog života. Sećam se samo da sam juče posle posla došla kući, presvukla se u neku haljinu koja je više kao majica i legla na krevet da čitam nešto. To je bilo oko 6 popodne. Sledeće čega se sećam jeste da sam se probudila oko 3 izjutra, potpuno pogubljena. Ne samo što nikada ne spavam danju, nego što sam time premašila svoju kvotu spavanja, i sad je trebalo ustati. Ali, šta jebeno u 3 ujutru da radim i kad onda opet da legnem sledeći put? Skapirala sam i da još uvek imam sočiva u očima, te sam ustala da ih izvadim, vratila se u krevet. Kičma me je već razbijala od toliko ležanja, te sam se mnogo puta budila, što od bolova, što od kiše koja je počinjala, prestajala...nemam pojma kada i kako...Pokušavala sam da skapiram gde sam, da li je neko sa mnom, šta je bilo prethodnog dana, da li idem na posao...I onda sam se setila utakmice koju sam gledala, kao, pobedili smo Nemačku. To mi je delovalo skoro isto neverovatno kao i sve ostalo...Uopšte nisam bila sigurna šta se dešava.

Konačno sam ustala oko pola 10 jutros, i zatekla gomilu propuštenih poziva i poruka. Telefon mi je na sajlentu već danima. Ovom prilikom vas obaveštavam da je sve u redu.

Iz nepoznatog razloga sam se tako u tom magnovenju setila članka iz novina o tome kako su naučnici zaključili da žene zvocaju muškarcima 7920 minuta godišnje. Žešći smor, ali jebiga, mora da postoji neki balans za, recimo, trudnoću i ostale ženske užase Tamo još piše da ženama uglavnom nije neprijatno da zvocaju. Meni, recimo, jeste. Još mi je neprijatnije što me neko dovodi u situaciju da smaram, umesto da se klovnovišem po gajbi, što najviše volim da radim, pa sam zato duplo više iznerviranija. Još piše da pola ispitanika muškog pola ne zna gde im stoji pegla na gajbi. Xa xa. Moja drugarica bi rekla kako je to strašno, a meni je to smešno.

Ono što sam juče, tj. prekjuče napisala zahvalnicu za podršku, vraćanje energije i tako to...Sigurna sam da ima ljudi koji su uz mene, a nisu tu...Hvala im, ali to u mislima mi ne znači previše. Da bi neko dobio najbolje od mene, mora nekad da primi i najgore. Uživo.

Da se vratim na fudbal. Dugo ga nisam gledala. Nekad sam se veoma razumela u isti. Uvek sam naginjala ka tom muškom društvu u mojoj kući, nisam bila jedna od onih ćerki koja se poverava mami (a ni tati), plače kod kuće zbog nesrećne ljubavi, ili prima savete od mame, ili zajedno idu u salon lepote. Uvek sam bila mala emo-baraba. Zato je vreme da se vratim u tu staru filozofiju  savet koji sam odbila još davno - ne vezuj se ni za koga, čak ni za životinju, ne umeš da se čuvaš, slomiće ti srce. Svaka druga filozofija je dobra za druge, ali pogubna za mene. Tako da sam se držala muškog društva ne bih li očvrsla. Keva je uvek bila previše emo, a moj otac je imao najbolju filozofiju - 'ma nek se svi nose' , i ode da kunta. Uvek sam želela da sam u tom fazonu.

Da se vratim na svetsko prvenstvo. Te 1994. godine, bila sam najostrašćenija. Moj stariji brat već tada nije živeo sa nama, te sam morala da predstavljam dostojnu ekipu svom ocu za gledanje fudbala.Kupovala sam sličice za album i menjala se, čak smo igrali i tapke, nije mi išlo loše, a priprema za tekme je bila posebna priča. Da pročitam o nekome ovaj malopređašnji opis, verovatno bih bila u fazonu kako je sve to foliranje, ali, o ne - ja se tako dobro sećam koliko sam bila iskreno ostrašćena. Pritom, kao za baksuz, te godine sam morala puno na učim, pa sam bila sva rastrzana. I umesto da mi zidovi budu oblepljeni pravilima gramatike srpskog, ne, meni su zidovi bilo oblepljeni isečcima iz novina, tabelama sa prognozama rezultata, datumima utakmica, tekstovima o Kaniđi. Naravno, ložila sam se na njega. (jok, nego ću na Maradonu). Imala sam crvenu majicu grupe JAMES sa albuma Seven, pa je ta ogromna sedmica na leđima izgledala kao dres. I naravno, to je bio moj dres za gledanje tekmi.

Moj tata i ja smo sve analizirali, kako će ko da prođe, prognozirali rezultate...Ja sam tek 5 godina kasnije krenula da pijem pivo (za vreme bombardovanja), tada bih samo išla u radnju da mu kupim. pivo On bi rekao 'hvala ti, SINE.' Nekad bismo pili i Kokakolu. On je govorio da je to nešto najbolje što su glupi Ameri smislili, ali pošto je prvenstvo bilo u Americi, morao je da ih uvaži, čak smo malo i navijali za njih (on tajno, ja javnije), jer se nisu loše pokazali, a bili su autsajderi. To je bilo to SP kad je Stoičkov dao 6 golova.

Iako sam to potisnula, mislim da tadašnja Jugoslavija nije učestvovala na SP zbog sankcija...volela bih da grešim, ali sećam se da sam zbog nečega na tu temu strašno propatila i da je to bio razlog zbog kojeg sam razmatrala da uopšte ne gledam prvenstvo...Sad sam pozvala Zozu Panjkovića i on mi je potrvdio da nismo učestvovali zbog sankcija...Mislim, čisto da znam šta me je tako bolelo. I rekao mi je da pomenem Milana Živadinovića. ..jer, zna se koji rezultat najopasniji...

Jasno je, navijala sam za Argentinu te godine...Jest da je Brazil bio šampion, a ovi moji bili dosta loši, ali svejedno. Tata i ja smo se isprovodili kao nikad do tada. Imala sam i nekog dečka tada, finog, ali on uopšte nije bio ostrašćen, pa mi je bilo glupo da ga zovem gajbi da gleda kako ćale i ja urlamo, a on sedi kao fikus sa mojom kevom. Pritom, moja keva se samo folirala da je fudbal ne zanima. Morala da da opravda svoj stav da fudbal nije za intelektualce, i da ona ne može da shvati da to gledamo i deremo se kao kreteni, umesto da čitamo knjige. Tako da smo tata i ja uvek imali knjige pored sebe u dnevnjaku, čisto da je provociramo. Onda bi i ona sela, i videla sam kako se postepeno prima. Imala je antologijske izjave (tipa 'vidim da Nemci nisu baš omiljeni među svetom' )

Mi nikad nismo bili od tih porodica s reklama, cmok cmok i to, ali imali smo svoje momente. Onda nam je pravila pite za svaku bitniju tekmu. Osećala sam se kao da sam na nekom radnom mestu. Kad god bi neko iz suparničke ekipe pogrešio, ćale bi govorio 'TAKVA TI SVAKA BILA'...Jednom mi je, kad je Kaniđa napravio gomilu gluposti u jednoj tekmi, iznerviraosaopštio: 'e ovog mi u kuću nećeš dovesti...aj što je narkoman, nego je GLUP'

To je valjda bilo neoprostiv greh u kući Lakićevića, i ja to skroz podržavam.

I tako. Nije ništa čudno što posle ni jedno svetsko prvenstvo, sem ono 1998.,  nisam gledala s nekim velikim žarom. Mada, tu je već mirisalo na to da smo najebali kao država...Onda sam polako krenula da imam neka svoj društva za gledanje tekmi, ali to nije bilo to...Sad bih sve dala da opet gledam tekme s roditeljima, ali njih nema, tako da ništa više nije isto. Jedino me tata nije diskirminisao što sam žensko i što možda ne znam dovoljno.  Ja sam mu bila najbolje društvo (naravno, pošto nije bilo brata), malo smo šikanirali kevu, ali zapravo smo voleli da i ona sedne sa nama. Bili su to mnogo srećni dani.  Svi smo bili manje-više zdravi. I tada mi još niko nije slomio srce. Sem, možda, Kaniđe, ali jer se ispostavilo da je glup.

Moj brat sada gleda utakmice sa svojim 10godišnjim sinom koji se  sada  u fudbal razume više od mene, jasno. A 1994. godine nije bio ni rođen. Eto trivije.

Juče sam prvi put gledala tekmu posle mnogo godina. Bilo je kul. Više nije to to, ali radovala sam se pobedi. Nekad neke stvari više ne budu iste, prosto. Onima koji umeju da idu dalje poručujem svaka čast, ali vi i ja živimo u dva različita sveta.

Idem na pijacu.

Ja sam verovatno najgluplja osoba koju znam. Ma šta verovatno, sigurno. Tvrdim. A sigurno sam najgluplja i od onih koje ne znam. Pre nego što krenete s vašim predrasudama protiv kojih se tako borite da se spolja ne vide, ali su jače od vas, i pomislite 'evo je ova, sad će da nas smara kako je glupa da bismo joj svi rekli da je pametna, pošto je sva nesigurna u sebe...sad je sigurno opet  ispala budala pred nekim i žali kako nije ispala pametna i kul, i sad će da priča o tome kako se retko duboko vezuje za nekoga, a istog trenutka kad se to desi, i kad se sva distanca kod nje izgubi, zastraši nekog tim svim osećanjima, sve kreće da se sjebava, ...da, i onda će da se žali kako je za sve krivo to što ona nije kul i ne ume ništa da mudro prećuti, pošto misli da je to deljenje vrhunski odraz bliskosti a ljudima je to naporno a ona samo želi da je neko razume a niko je ne razume sem male kuce iz kraja sa bolesnom šapicom'...I već se spremate da mi kažete da nailazim na pogrešne osobe koje imaju strah od vezivanja i koje su nezrele (a ja sam kao zrela), i kao naići će prava osoba (i kucnuti mi na grob)...E ZAJEBITE! Ovaj post nije o tome! Mislim, sve je to istina, samo se vi zajebavajte, uopšte ne kapirate koliko je meni teško, ali ti koji mi se podsmevaju je jer od neprijatnosti ne znaju šta bi...ali moram odmah da vam kažem da je tema sasvim iz druge oblasti.

Naime, znam razne ograničene ljude, ali koji u privatnom i svakodnevnom životu imaju daleko više uspeha od mene. To nekako kao po pravilu tako ide. Džaba meni i Virdžinija Vulf i sva moja muzika kad sam ja glupa i imam amneziju. Svake 2 godine se zareknem da: 1. neću sama da šišam šiške, 2. da nikad to neću da uradim leti. Pre par nedelja sam uradila ono što obuhvata obe stavke. Naravno, tada je još bilo prohladno te ja inteligentno zaboravih da dolazim leto koje toliko čekam. Mislim, da li iko normalan može da zaboravi krajem maja da sledi leto?!? U svakom slučaju, sad mi je PAKLENO vruće, i stalno kvasim šiške, one se malo uvijaju, i ja izgledam kao budala. Pre neki dan sam sišla tu do prodavnice na minut u nekoj raspaloj haljini i sa tom idiotskom kosom, i rekoh, ma nema šanse nikog da sretnem, kad ono  naravno...vidim preko puta ulice jednog mnogo finog i kul tipa, ja mu mahnem iz daleka, ali NE JEBOTE on odlučuje da priđe...razmišljam kako bi bilo ok da naiđe autobus a ja samo to iskoristim da pobegnem dok me on ne vidi od busa, ali se to ne desi već on priđe da mi objasni kako nije imao prilike da mi kaže kako nam je super album i stalno ga sluša...Ja jebote idem unazad sve vreme i kao govorim 'strava hvala baš strava', i on kreće da objašnjava dalje o albumu, ja hoću da se roknem, uopšte ne mogu da se koncentrišem, ne jer mi se tip sviđa, nego jer se ja sebi ne sviđam. Jedina dobra stvar je bila što sam lepo mirisala, ali nisam dozvolila da mi se približi toliko da bi to osetio, tako da sve u svemu nisam imala bukvalno ništa da mu ponudim, ni izgled a ni inteligenciju. Mislim da je tip u fazonu da nije siguran da li je mene sreo. Mislim, to bi bio najbolji scenario.

Možda su neki od vas primetili kako dosta pišem u poslednje vreme i aktivno koristim ove društvene mreže. To je zato što imam nadolazeći stres u vidu nekog ispita, ali o tome ne želim da pričam uopšte. Nije mi stres ishod i sve to, pošto mi u životu ništa posebno ne zavisi od toga, već činjenica da ne smem da se uspavam i da to traje ceo dan a ja ne mogu na jednom mestu da sedim i da se koncentrišem duže od 10 min, ako je obaveza u pitanju. Tako da je ovo sve verovatno neka neurotska reakcija. Još ne idem na posao ovih par dana, pa mi je malo vruće na gajbi jer imam neke probleme s klimom, baš sada. A inače obožavam vrućinu i mrzim svaki vid hladnoće (naravno da ste svi skapirali da najviše mislim na emotivnu hladnoću, te da su moje traume vezane za to proširene i na klimatsku hladnoću...sine ova rečenica nije normalna). Na pijaci nije bilo odvodnog creva za klimu, biće sutra. Ali zato sam kupila ribizle obične i crne ribizle. Za koje sam mislila da su borovnice. Nemam pojma, neke bobice u svakom slučaju. Kad smo već kod pijace, uvek se setim događaja kad sa svojim drugom P idem na pijacu, i on traži rukolu, a baba mu stavi dve, i P joj kaže 'JEBOTE BABA, neću dve rukole.' Ali JEBOTE, BABA. Ako sam ovo već napisala, nema veze, obožavam ovaj događaj. Kurtula fazon.

Ako vas zanima koju pesmu NEPREKIDNO slušam, pogledajte ovaj link: BEACH HOUSE - NORWAY . Ako je neko gledao taj češki film iz kojeg su inserti, nek mi kaže kakav je.

Ako vas zanima šta Bane Jevtić misli o mom blogu, pogledajte OVDE. Što volim da čujem nešto lepo o sebi, dosta mi je više kritika, te sam netalentovana, te sam plačipička, te nisam dovoljno uspešna, te mi je karakter sjeban, mrš bre svi. Ti me Bane razumeš.

U jednom od sledećih postova ću vam napisati nešto o svetskom prvenstvu.

E za kraj imam najveći hit, ko je izdržao do kraja, evo mu i nagrade. Moja najdraža koleginica i drugarica A1 mi šalje mejlom pesmu inspirisanu mojim odsustvom na poslu (bar nekom nedostajem):

TRUNEM HAIKU

_____________________

ja joj otpišem - pitam da li smem ovo da podelim sa čitaocima svog bloga. Ona odgovara:

'SMES, SAMO SE PLASIM DA ME NE POZOVU NA SLEM'

________________

p.s. ovde nisam stavila pretposlednji post sa mog loveless bloga, tamo ima šta mislim o slemu, ako to ikog zanima.