I am thinking about: sucking. Yes, I know. Sucking has so many associations, but in this case don't go in that way (another time :), it is not in that direction. The word: suck- means infiltrate something inside yourself through the insert source. So, the one who infiltrates becomes proudly owner of the infiltration. If the word for that act is: suck- sucking; how would you call the person or concept that is using that act, the user of sucking? Yes! The Sucker! The Suckers are the people or things (situations) around us which are using our energy to live or survive. The suckers are also part of the huge chain of phenomena called "life". Everything and everybody could be and they are part of that chain.
If you look around, there are so many suckers around us. We are surrounded by SUCKERS! Begin with people: depressive people, evil people, ”don’t what to do" people, boring people, "don't know what to talk with them" people, knowledgeable people, "bounded" people, tight people, weak people, sad people, "to much talking nonsense" people, the boss, the mother, the father, the sister, the brother, the children, the husband, the wife,the family, the friends (all included), the society, etc etc etc....to many “the”…
Then, all kind ofThings like: new job, no job, money, no money, place for living, no place for living, love, no love, expectations in a relationship: you-other people-other people -you, hope, imagination, reality, crowd in the street, spilled milk, broken nail, forgotten call, missed opportunity, dead-line, death, beginning of something, end of something, wishes, possibilities, Myspace, Facebook, Internet, me, you, he, she, it, we, you, they...
Stop. Slow down. Need to slow the world for a while...If you have somebody to hug and just be quiet in his(her) arms no matter how long the quietness would last, no matter of time...and enjoy in that...well...you are the lucky one then;) If you are the one who's not so lucky,-GRAB the pillow and try hard to imagine that person! Kiddin, that would be way of pathetic and funny at the same time:) T-e-a-c-h yourself to enjoy the moment; turn of computer, go out, stay home, turn on the music or not, enjoy the silence, but enjoy in the moment with YOURself without any Sucker around...aaaahhh…nice…ins't it:) The main and only Sucker in all moments is in you..
Kaze meni A.: ``Ti si bre jedna obicna hladna kucka, nemas osecanja, gledaj bre kako se ponasas prema tim muskarcima a ovamo kukas kako nemas decka.``
Posle ove recenice ostala sam zaprepascena pet minuta, stajala sam i nisam znala sta da kazem. Pa A. me zna, poznaje me sto godina, kako moze tako nesto da kaze. On zna da nije tako, zna da nisam kucka, morao bi da zna - ili ipak ne zna.
Kada sam se malo osvestila od soka, usledio je dug razgovor ... nisam nista objasnjavala nije bilo potrebe, on je moj ortak .... drugar! Nekako poseban drugar kog mnogo volim, i on to zna ... sve sam mu rekla. A voli i on mene, tako kao posebno. Rekao je , izgovorio je to, cula sam! Ali u njegovoj glavi sam ja i dalje bezosecajna i hladna!
Ma ni ne secam se tog razgovora bas najbolje, sve mi se nesto izmesalo, ko je sta rekao, ko je sta popio ... Svejedno, sutra je bilo kao da nista nije bilo.
Nego,razmiljam ja posle tog dogadjaja: strasno je u kakvim lazima mi zivimo. Mislim da je bukvalno svaki covek uradio ovo sto sam ja uradila: stvorio laznu sliku o sebi, predstavio sebe onakvim kakav zeli da bude, kakav misli da bi trebal da bude, da ce se dopasti drustvu Tu vestinu laganja i pretvaranja smo doveli do savrsenstva, i sto je najgore time ne obmanjujemo druge ljude nego sami sebe.
Sada, podstaknuta ovim saznanjem, posmatram ljude oko sebe: veselu i bezbriznu koleginicu na poslu: da li je stvarno tako bezbrizna ili je to njena maska? Fancy koleginicu sa faxa : da li je njoj zaista zivot tako glamurozan ili je ipak to lazni glamur? Komsiju koji vozi besan auto i seta neke opasne cice, da li je to sustinski on?
Uh, komsiju sam odmah eliminisala iz ove kategorije, neki ljudi su ipak to sto jesu, to je sustinski on i njegov smisao zivota.
I onda, posmatram sebe. Ja sam se toliko sazivela u tu svoju ulogu hladne i nedodirljive kucke, da moj A.., sa kojim provodima bar 20 sati nedeljno u razgovoru, sto uzivo sto na telefonu, misli za mene da sam kucka. A ja sam sve vreme zivela u zabludi da sam prema njemu iskrena, nema lazi nema prevare.
Da li sam ja na kraju stvarno postala cold bitch?
Naravno da nisam, ja to nisam sustinski, ne mogu to nikad da postanem, ali cu se verovatno, kao najgora kukavica, i dalje kriti iza te maske, iz straha da pokazem svoje slabosti i suocim se sa njima.
Ne znam zasto sam uopste i napravila ovaj blog, nemam ja o cemu da pisem, ne desava mi se nista! Zapravo, znam zasto sam ga napravila: do pre nekoliko dana imala sam neverovatnu potrebu da kazem sve sto mi je na dusi jednom drugaru , a nisam mogla u lice, ne mogu ni sada, samo sam izgubila i tu potrebu. Isparila je iz mene, nekako! Da, i smislila sam da bi blog bio dobar nacin da to kazem nekim drugim ljudima i da se nadam da ce on to nekad mozda procitati, i prepoznati se!
Sreca pa necu to da radim, sreca po ljude koji ce mozda eventualno ovo citati, to bi bila cista patetika. Hvataju mene ta raspolozenja povremeno, sreca pa kratko traju.
Strasno je to, ali desava se! Vlada neka mnogo dobra energija izmedju nas, koja mi se dopada, cini me srecnom, raduje me! Ali postoji tu neki nedefinisani problem, problem koji je apstraktan, koji ja ne mogu da skapiram ... i onda ta energija ode u propast. Vremenom ona se pretvorila u nesto totalno suprotno od onoga sto je bila! Steta, samo da smo je na pravi nacin kanalisali bila bi strava.
Ja se ponasam kao da znam sta zelim, a ustvari sam izgubljena totalno. Ne znam sta zelim od sebe, od njega, ne znam sta bih mu trazila, ne ocekujem bukvalno nista, a ponasam se totalno suprotno, trazim i trazim i trazim!
Pitala sam ga kada ce da ostavi devojku i da bude sa mnom, a od same pomisli da on to uradi me prolazi jeza ( negativna), to nije ono sto zelim. Ne kapiram zasto to radim.
To su u sustini vrlo jednostavne stvari, ti musko zenski odnosi. Sve je to priroda uredila, samo sto ih mi zbog nasih bagova u mozgovima toliko komplikujemo, da smo sve sami totalno izdeformisali.
Ovako sam ja pre neki dan poželeo Mini Đukić rođendan
epsko-rođendanski igrokaz bez glazbe
Vino pije Mina Đukić Mina
Vino pije, s' vinom razgovara:
"Nisam cvijet, nisam labudica, Ni obrvica ni pijavica,
Nisam ni grom na Svetoga Savu
Šta sam onda vino moje rujno?"
Mina gleda, vino progovara:
"Nit' Alimpić, nit' Adanja-Polak
Dakić-Mikić, Bobić-Mojsilović,
Nit' si Tanja Petrnek Aleksić
Niti kovač svojoj sestri Kovač.
Već si mudra Mina od Đukića,
Lepša od svih Đulića u Đul bašti,
Visočija od svijeh planina,
Blagodetna k'o tri ćupa blaga.
Nebesa su te sama poslala
Da nas griješ, da nam mudro zboriš,
Da nam kažeš ko smo, da nas vodiš,
Da nas vodiš, predvodiš, zavodiš,
Dušu svoju sa nama da traćiš,
Da je traćiš, nikad ne protraćiš."
Na te reči Mina Đukić Mina
U'vatila pero i mastilo,
I papira jedan mali deo
Pa na njega napisala 'vako:
NEKA MI JE ROĐENDAN ŽIVOT CEO!
...
a ovako ona meni danas:
Šta se sija na naličju knjige (facebook),
da l' je snijeg, da l' su labudovi,
nit' je snijeg, nit' su labudovi,
vec stopala Bana Jevtić Bana
Njima je on gore pohodio
sa dvije noge stonoga je bio
na njima se i smij'o, i jeo, i pio
u Biberčetu pića raznosio
Igrao nam, pevao i bio
tugu nam je srećom učinio
od istine nije se on krio
vazda beše ono sto je bio
čak i kad je Žigon djevu govorio.
Sada kličem, u nedostatku stiha,
Nek zabuči buka, nek zaciči cika
I nek se slavi doveka
rodjendan ovog čoveka!
Pre par večeri sam odgledala jedan jako dobar film. bio je brutalan, krvav, eksplicitno sadistički nastrojen i poprilično veliki šok za mene. bilo mi je muka, stomak mi se prevrtao kao ringišpil, posle nisam mogla da spavam. međutim, sutradan, rekla sam sebi "hristina slepice jedna, pa tebi je muka od sopstvenih komšija, ljudi kod kojih ujutru kupuješ cigarete na trafici, prodavaca novina i vozača gsp-a". i zaista, meni jeste muka od svih njih sada, jer ih sada prvi put vidim kao ljude, kao životinje kojima vladaju impulsi.
da li ste se ikada zapitali koji je broj registrovanih seksualnih prestupnika u srbiji? taj podatak mi čak ni svemogući gugl nije pružio, ali sam zato saznala da bikini jelene karleuše košta 22 evra i da je kupljen u kalcedoniji pomoću dva klika. i onda mi je pao mrak na oči... ne znam na koga da budem više besna, na ovu zemlju i njene smešne zakone ili na ljude koji u njoj žive. a ljudi ko ljudi, rekli bi neki, nisu oni krivi, samo se prilagođavaju situaciji u zemlji. e pa nije tako. JESU ljudi krivi, zato što su slepi i gluvi za sve osim za sebe. poput upregnutih konja, gledaju samo ispred sebe, a ne vide dalje od sopstvene generacije.
devedesete, te nikada zaborvljene godine na koje se svi pozivaju kao na glavni argument kada nešto za*eru, su odavno prošle. ratne traume i ekonomske posledice ne smeju biti razlozi kulturnom propadanju, i pri tome ne mislim samo na umetnost, već na život. "kultura je način život"a je prva definicija koju sam uspela uspešno da primenim na svoje okruženje. s tim da manjak kulture svakako preovlađuje. ljudi ne znaju šta je ona. postala je entitet koji lebdi u nekoj tuđoj realnosti. jer naša realnost je postala anti realnost a ljudi anti ljudi. kako to vidim? KADA to vidim? svakog dana, u svakom segmentu međuljudskih odnosa - počev od masovnih medija, preko prljavih trotoara do onog izvinite koje prečesto izostaje. razlog te anti kulture je, barem po mom mišljenju, u sebičnosti koja je karakteristična za sve nas koji smo u nekom trenutku svog života bili ugroženi. međutim, ta vremena, te devedesete, su odavno prošla - sada sami sebe svojim bitisanjem ugrožavamo. slepi smo, glupi, nadrealni i sebični.
iako i sama plivam u toj, za srbijance karakterističnoj, sebičnosti, ipak nisam slepa. i ono što me teši je to da nisam jedina. ali s druge strane, ono što me užasava je to što ne postoji dovoljno traumatičan događaj koji će i drugima otvoriti oči. danas je sve korektno, ili okej, ako vam se to više sviđa.
u našem društvu, ma koliko to smešno zvuči s obzirom na sile kohezije koje su tanke poput paučine, se svašta dešava ali sve dešava drugome. pa dobro, koliko nas ima dok ta prosta računica statističke verovatnoće ne zaustavi točak okrutne sudbine tačno na vama ili vašoj okolini? koliko je okej maltretirati druge jednostavnim neprimećivanjem a da se ta situacija, baš zbog zakona verovatnoće, ne desi upravo vama? i kada se desi, jer će vam se jednog trenutka svakako desiti, ko će biti širom otvorenih očiju tu za vas? svakako ne oni za koje vi niste bili tu, ali ne zbog sujete i srpskog sistema milo za drago, već zbog toga što ih nigde neće biti. iščeznuće ili će otupeti baš kao i vi. fizički tu, a duha bez. jer ljudskost je duh, ma koliko to religiozno zvučalo. a većina nas svakog dana taj duh gubi jer ne reaguje. ne reaguje na bol, patnju, nasilje, plač, strah. jer to nije naše.
svakoga dana prosečan građanin srbije uz jutranju kafu prelistava dnevne novine i znatiželjno iščitava članke crne hronike. a posle toga ugasi cigaretu i napusti porodični dom. a upravo je porodični dom baza na koju se iz dana u dan nadograđuje bezdušnost i konfortizam. porodični dom je mesto gde najviše ljudi izgubi život nasilno, porodični dom je mesto gde se deca siluju a supruga bije, porodični dom je scenografija za crnu hroniku.
međutim, niko ne želi da reaguje kada se to desi. budimo realni, svi znamo šta se dešava iza zatvorenih vrata komšije od prekoputa. znamo ako ponekad previše popije, znamo ako mu se ćerka vratila rano ujutru iz noćnog provoda, znamo ako mu sin izbegava vojsku, znamo ako mu se žena švaleriše sa poštarom. znamo i previše ali očigledno ne dovoljno da reagujemo ako se baš iza tih vrata nešto jako loše dešava. jer to nije naša stvar. to nisu naša deca i to nije naš život.
a šta je naš život? magična ružičasta kutija i refleksija naše prave realnosti koju ne vidimo u vidu rijaliti programa? potrošačka kultura gutanja najgrotesnijih sadržaja koji vređaju ljudski um, kreativnost i inteligenciju u udarnim terminima. to smo mi. gomila brendiranih pojedinaca koji ne shvataju da su žigosani svojim slepilom. pink, farma, zara, maks faktor, delta siti, ilegalni softveri, jeftina pornografija, kineske naočare za sunce i ljuta paprika, kao omaž đedovima.
čak i kada se neko otrgne iz tog similakruma, biva ponižen, izvređan, ugušen i opsovan jer je video stvaran svet i pokušao da ga prikaže onakvim kakav jeste. poput platonovog filozofa taj pojedinac biva izopšten dok ostali svet nastavlja da okovan drema večnim zimskim snom u pećini, zaštićen poput belih medveda svojom glupošću. to može biti famozna brankica, ili gospodin pančić, ili gospođa ras. ili bilo ko drugi koji ustane i kaže POGLEDAJ OKO SEBE.
i neko je ustao i snimio film.
ali ne. nas to vređa.
sa druge strane, ovo je sasvim okej. toliko okej da je već zaboravljeno.
Kaže Ana hajde bre piši blog. O čemu da pišem, pitam je - ona kaže o bilo čemu. Dobro zvuči da se bloguje. Ali o čemu. Kaže, piši ono kad sve hejtuješ, kad kritikuješ. To ona misli na moje ispade, sedi pored mene pa čuje kad me napadnu demoni. Ali o čemu da pišem, ženo. Danas sve hejtujem, pa i blog. Takav je dan. Nekad imam i demone sreće ali to nije danas.
Ipak, pisaću. Neka ovo bude mali hejt za mene, ali veliki za čovečanstvo. A zime mr. Ali ajde.
Moj drug kaže: svako svoju sudbinu nosi - neko k'o krst , a neko k'o cvet u kosi.
Da se ne lažemo.
Hejtujem ulične prodavce što me pratu i juru me. Evo malopre. Odem po kafu, vratim se sa slikovnicom. Ima lepo da se usmrdim ko sir, nikad mi više neće prići.
Danas ua sunce - mnogo ga je! Ja volim mestimično oblačno, kao na vimbldonu – a toga ovde nema nikad. Ovde je ili-ili.Hejtujem i ili-ili. Dosta mi je bloga. Uhvatio me baš kad ne treba- u sred sam velikog spremanja, otvorio sam sve prozore, bije promaja kroz mene.
Pokušavam da napišem nešto dobro, ali ne mogu da kontrolišem misli. Sve nešto budiblogsnama. Mislim da ne mislim.
Sad stvarno. Hejtujem narodne mudrosti, poslovice. Slušaj ovo: utabana staza je najsigurnija staza.Evo, sad ne mogu ni da pišem. Što bih voleo da sam muva. Bolje soko, ali i muva je ok.
Ja bih toga što je to smislio, lepo u šumu, pa na utabanu stazu – pa ajde šetkaj brale. Šetaj malo ukrug bitango jedna, jedno trideset godina pa da vidiš šta je najsigurnije. Lažu narod.
Onda ova: Ko uđe, kajaće se - ko ne uđe, opet će se kajati. I kako posle toga da ustanem iz kreveta.
Onda: U se i u svoje kljuse. Nečuveno! Afirmacija samodovoljnog, autističnog egocentrizma. Kao, šćućuri se u sebe, štekuj se i bole te brige. A tek to što hejtujem: bole te brige. Valjda se kaže boli te briga, mada i to hejtujem. A što hejtujem umetanje strancizama gde im mesto nije. Kaže mi jedna pre neki dan – oseća se deskrepanca! Ej – deskrepanca! Raskorak, neujednačenost, jaz. Ne. Deskrepanca. Hteo sam da gu ujedem.
A sreću što hejtujem! Ona je kriva za sve. To je za dužu priču. Hejtujem i hejtere, da se razumemo. A tek lovce! Bankare, puritance, pihtije, sirće, brkate žene i muškarce koji briju grudi, moraliste i gužve – spisak je sve duži. I dosadio mi je. Sad malo nešto drugo:
Evo na primer ja. Ja! Prekidam blog jer moram da napišem sledeće - pazi sad ovo – toliko je strašno da može da ti se prehladi glava. Čitaj van sebe:
Lepota jednog dana sakrivena je u njegovim malim zadovoljstvima. U momentima koje čuvamo za sebe i za druge - za one koje volimo. Zato je svaki komadić jedno malo zadovoljstvo… I zato dozvolite sebi uživanje u malim stvarima - tako ćete zadovoljstvo podeliti i sa onima do kojih Vam je stalo.
Da, da. Toliko je strašno. Hajde pročitaj još jednom. Pa nisi lud/a. Ja bih sebi zbog ovoga otpucao dva šamara i još četiri dana zatvora. Zašto? Zbog kontaminacije nacije. Zbog euforičnog i banalnog, veoma lošeg opisa sreće. Uh. Uši bih sebi počupao.
Moram da se menjam, da učim da volim. A svašta sam probao, pa ništa!
Žarko Dančuo.Čovjek s' duplim čelom,feniranom komsomolskom frizurom i brkovima poput Ned Flandersa.Unatoč tome,na nekoj razini ga iznimno štujem jer u svom tom "novosadskom" pičiplačkarenju za pompezne gospoje-ne omače mu se niti jedan falš!
